Да ли се сећате...

„Наша детињства – мириси, боје и звуци, разнобојне слагалице састављене од ситних комадића који чине целину нашег идентитета; време када је свет био једноставнији и када су се најмање ствари чиниле важним; слике игара које смо волели, авантура које смо сањали и пријатељстава која су била чврста попут стена“

Када би Вас неко питао да се присетите успомене из детињства, омиљене игре, играчке. Који би Ваш оговор био? Да ли чувате неки посебан предмет из детињства? Да ли Вас неки мирис подсети на безбрижне летње распусте, ушушкане зимске? У Библиотеци шабачкој можете погледати (не)обичну изложбу под називом „(У)спомен(е) свих наших детињстава” инспирисану прошлим временима и свим успоменама из детињства.

-Изложба „(У)спомен(е) свих наших детињстава” састоји се из неколико сегмената. Први се односи на доба раног детињства, а други на прве школске дане. Посетиоци могу да открију како су некада изгледали школска клупа, али и свеска ђака првака из Натине школе, буквари, школски прибор...
Приказане су играчке и дечје игре уз које је расла читава једна генерација. Присетили смо се како је изгледао први одлазак на море и како су се даме некада улепшавале. Поново је замирисао укус бакиних галета док смо слушали Ђорђа Марјановића са грамофона из дневне собе, која постоји само на сликама и у сећању – истиче уредница културних програма Библиотеке шабачке Кристина Алексић и додаје да је посебност поставке управо у личном, емотивном односу према изложеним предметима.

Прекршена правила и несташлуци
Није нам порастао реп од испијања кафе код комшинице, пси нас нису уједали јер смо се играли са њима и били су наши верни пријатељи. Нисмо добили упалу мозга иако смо ишли мокре косе напоље, спавали смо „као јагњад“ након цртаног у седам и петнаест. Немамо равне табане иако смо носили плетене назувке, а упалу грла лечили облогама од ракије, температуру скидали рибаним кромпиром умотаним у чарапе на ногама. Родитељи нису трчали у школу ако нас је учитељица послала у ћошак већ су сматрали да смо то и заслужили. Свађе са пријатељима смо решавали сами – „Мир, мир нико није крив...“ Знали смо шта следи ако се мора два пута поновити, да морамо учити да не бисмо копали канале... (Јелена Подгорац Јовановић)

-Већину предмета позајмили су нам Шапчани из својих домова. Отуда су на легендама, уместо очекиваних података о самом експонату, управо сећања која нас везују за њих. Нама, ауторима поставке, изузетно значи што породице долазе заједно. Значи нам што се насмеше, обрадују, уздахну, млађи чланови понешто ново и виде и науче.

Твоје, моје, наше детињство
А како су некада изгледала детињства? Да ли су била другачија, безбрижнија? Дирекорка Библиотеке шабачке Јелена Подгорац Јовановић верује да је то посебан период живота за свако биће.

-Наша детињства – мириси, боје и звуци, разнобојне слагалице састављене од ситних комадића који чине целину нашег идентитета; време када је свет био једноставнији и када су се најмање ствари чиниле важним; слике игара које смо волели, авантура које смо сањали и пријатељстава која су била чврста попут стена – сваки несташлук или пустоловина постајали су део приче која се препричава изнова и изнова, чак и када време однесе све осим сећања – каже Јелена Подгорац Јовановић и додаје да је можда тешко замислити живот и детињство без мобилних телефона, али планета није увек била повезана невидљивим нитима интернета и смарт телефона.

Правила из детињства: не заборави рећи хвала и извини, не седи на хладном бетону, поједи све што ти ставе на тањир, немој да ме срамотиш, слушај старије...
-Све остало се већ знало и подразумевало – „слушај старије и помози им“, „не започињи разговор са странцима“, „не заборави рећи ‘хвала’ и ‘извини’“, „не седи на хладном бетону“, „поједи све што ти ставе на тањир“ и „немој да ме срамотиш“. Купали смо се у кади напуњеној водом док нам се прсти не смежурају и замишљали скокове на главу. Косу смо прали са једном од могуће три врсте шампона од брезе, коприве и камилице, а за посебни сјај косе било је неизоставно јаје. Правили смо пудинге из кесица који су некако увек успевали да загоре, носили смо сукње од газе коју смо везивали у чворове и бојили по жељи... (Јелена Подгорац Јовановић)

-Нисмо имали мобилне телефоне, дозивали смо се из свег гласа испод прозора. Некада би нас окупали чашом воде због узнемиравања, а чешће тужакали родитељима због чега је свако од нас знао шта је то казна. Ретко ко је имао сат да би знао доћи „за пет минута“ након позива за улазак у кућу, а због одговора „сад ћу“ сами смо брали прутиће јер смо знали шта нас чека. Време смо трошили немилице у игри и смеху, нисмо имали мање, како неки кажу, имали смо много више... више времена за игру, за разговоре, за машту и маштање. Одрасли смо уз Бранка Коцкицу, Балтазара, Пчелицу Мају и „Метлу без дршке“, скупљали смо сличице, петом правили рупе за кликере стакленце, од ластиша измишљали облике за „олимпијаду“, глумили каубоје и Индијанце, мишјим или слоновским корацима играли царе, царе, говедаре, између две ватре и жмурке. А тек скакање по барама...

Сети се најлепшег тренутка
Свака успомена, догађај, (не)важна ситница бележена је у посебну свеску симбилично названу Споменар. Ако се сећате телефонских говорница, писама, разгледница, сигурно сте генерација миленијалаца, или иксоваца, а највероватније бумера.

-Имали смо споменаре у којима смо једни другима писали стихове и желели искрене жеље од срца. Нисмо имали стотину играчака, тек по неку вредну, добијену за рођендан. Нисмо сви имали лопту, рекете, бицикл... али смо се мењали тако да смо, ипак, сви имали све. Наши јунаци били су они најсналажљивији који су могли дохватити највише гране и побрати зреле кајсије, трешње и јабуке. Својим симпатијама смо писали писма, украшавали цветићима и срцима, тајно их убацивали у сандучиће и нестрпљиво чекали одговор. Са распуста смо слали разгледнице које смо, као и салвете, скупљали у старим кутијама од ципела. Када одемо на екскурзију, родитељима смо се јављали из јавних говорница обично два пута – да смо срећно стигли и пре него што кренемо. Уместо порука или видео-позива, деца су се виђала „лицем у лице“ или су се дописивала писмима. Памтимо како смо сваког дана узбуђено чекали поштара надајући се да ће донети писмо од далеког пријатеља или рођака – свако је доносило комадић радости и повезаности. Нисмо били стално доступни, али смо били присутни сада и овде уживајући у сваком тренутку без прекида. И ево нас – сви живи и здрави, у срцу срећни и испуњени сећањем на детињства која смо имали.

Шапчани о омиљеним играма/играчкама из детињства
Помало стидљиво суграђани су са нама и вама поделили своје омиљене игре/играчке из детињства.
„Тетрис, ластиш, барбике“
„Фигуре Господари свемира, каубоји и индијанци, војници, аутомобили, дечје пушке, аутомати, митраљези...
„Крајцарице, куће са орасима, ластиш, оре по вр горе. Било је у Бадовинцима у нашем шору пуно деце играло се па то ври.“
„Ластиш омиљена игра, хелоу кити играчка“
„Жмурке и школице“
„Стара пробушена шерпа у песку“
„Као мали имао сам најбољи ауто у то време, рам од Томос мотора за залив по цео дан смо брррр бррм по песку“
„Пре су била времена играли се жмурке, вије, школице, ластиша, кликера а сад само телефон и куца“
„Плишани пас Ђока“
„Лунбалон“
„Лук и стреле, праћка“
„Кликерање, ластиш, лутке, аутић на батерије, меде, играње у песку, између две ватре, хула-хоп, камен, папир, маказе, ледени чика, окош бокош, жмурке, школице, пуштање змаја, прескакање конопца, ринге ринге раја, иде маца око тебе, глуви телефони, ћорава бака, труле кобиле, врући кромпири, вруће - хладно, црвене рукавице, не љути се човече...“
„Жмуре између две ватре“
„Кликере и ластиш сам највише волела,а омиљена играчка ми је био браон медо“
„Лажни прекидач за струју“

Док чекамо да нове генерације креирају своје успомене на детињство, и магичне тренутке за памћење
преточе у неку нову изложбу посетите градски храм књиге и уживајте.

-Посебну захвалност дугујемо Александри Јовановић и Татјани Марковић, музејским саветницама, на идеји, подршци, помоћи и стручним саветима и сугестијама.Позивамо све Шапчане да посете Библиотеку, оживе успомене из друге половине 20. века и упишу се у наш лексикон – поручују из Библиотеке шабачке.