Виолина свира све тише

Корени Ахмета Лекића усађени су дубоко у шабачко тло, док је ген саздан од музике. Ахметов чукундеда је дошао у Шабац, а прадеда Мемиш је био члан „Цицварића“. Виолину на којој је чинио бравуре заједно са саставом за који се знало од Охрида до Беча донео је са Солунског фронта. Запленио је од непријатеља. Ту виолину је Ахмет свирао.

-Рођен је у Брегалничкој улици. Имао је тешко детињство. Када је имао 15 година прешли су у трошну, неусловну кућу у близини старе млекаре. У таквим условима се борио, вредно радио на себи, саградио лепу породичну кућу на Тријангли, сам је отхранио четворо деце. Живот је провео радећи неуморно. Отац и деда су били плућни болесници, на крају није ни њега та судбина мимоишла – говори Зоран Пантић Панта с којим је Ахмет свирао последње наступе.

Његов осмех и позитивност су сви познавали. Чак и када је сазнао да лека нема и да је крај неупитан, наставио је да ради на исти начин оно што је, уз своју породицу, највише волео, да свира.

- Само на последње две свирке је дозволио себи да седне, али не да одмори, већ само да седећи свира. Последња је била у јуну. На крају ме је загрлио, заплакао се и рекао „Не могу ја више, нећемо ми више никада свирати овакве свирке“. Био је свестан исхода, али то нико осим нас најближих није могао да види. Последња два месеца живота није желео да прима колеге. није желео сажаљење – додаје Пантић.
Друг из клупе Ахмета Лекића на часовима солфеђа код професорке Иванке Ђорђевић био је наш познати џез музичар Влада Маричић.

-Таленат који је мало ко имао. Био је у школи за таленте у Ћуприји. Памтим га као дивног господина од кога нико није имао бољу душу. Били смо близу сарадње на једном албуму, није се нажалост остварила. Његова скромност је била фасцинантна, а знање на нивоу највећих имена – сећа се Маричић.
Уписао је и студије, међутим када је мајка преминула, материјални моменат није дозволио наставак до тада успешног школовања. Вратио се кући.

- Музика је била његов живот, живео је за њу и од ње. Дуго га је морила болест, морао је да одлази у болницу, но чим би се мало опоравио одмах је желео да свира, није могао без те страсти. Његова музика је свака лепа музика. Опус који је имао чинио га је изузетно важним делом сваког састава с којим је свирао – говори нам Бранислав Митровић Бумбар.

Једини Ахметов стални састав били су „Сићани славуји“ с којим је 1994. снимио и носач звука где је компоновао већину песама.

-Од 1991. Ахмет је био у „Сићаним славујима“, уз Мићу, Пају и моју маленкост. Знање које је поседовао довело га је до сарадње са бројним музичарима. Свирали смо акустику до 1998, а потом смо прешли на електронику. Био је човек који је невероватан број песама знао, од романси, преко староградских песама до класике. Највише је, ипак, волео севдалинке, то је била његова душа и уз севдалинке смо га испратили на вечни починак – говори Дејан Црвенчанин Црвени, колега из познатог састава.
-Крајем деведесетих сам ушао у Сићане славује. Много сам научио од Ахмета, памтићу га као феноменалног музичара и још бољег човека, а то је мени најважније. Био ми је очинска фигура. Нисмо изгубили колегу, већ пре свега одличног, поузданог пријатеља и људску величину – истиче Далибор Пармаковић Пармак, хармоникаш Сићаних славуја.

Није постојао жанр који он не уме да препозна и пренесе на свој инструмент, истичу пријатељи.
-Виолинисти имају најбољи слух од свих музичара. То је инструмент који нема прагове тако да мораш добро да чујеш где је одређени тон. Оно што је Ахмет чуо, то није могао нико од нас. Дар од Бога да на први звук у 95% случајева препозна тоналитет. Можда је било виолиниста који су умели боље да свирају појединачно неке жанрове, али је он сигурно најкомплетнији виолиниста у Србији – појашњава Никола Синобад дугогодишњи пријатељ и сарадник који је с Ахметом био неколико месеци у Паризу где су заједно свирали.

Музику је увек доживљавао као нешто узвишено. Његова појава је то говорила, увек испеглана кошуља, чисте ципеле, испеглане панталоне. Постојале су нумере према којима је гајио дивљење.

-Ахмет је уживао у класици и знао је да је свира перфектно, сонате, руске класике, француске, шпанске, романсе, мађарску музику, грчку, италијанску, из целог света. Умео је да препозна, непогрешиво, тренутак када може да засвира такве нумере и за кога. Није дозвољавао да такве композиције свира на било који други начин осим перфектно и без увежбавања у свом дому – додаје Бане Митровић.

Највећи мотив за посвеће и напоран рад налазио је у тежњи да децу: Зејну, Наду, Хатиџу и Салка изведе на прави пут. Колико је био посвећен отац толико је био и пожртвован деда. Син Салко је пошао његовим стопама, Ахмет је желео да он постигне више од њега.

- Улагао је у њега, храбрећи га да оствари снове. Салко тренутно сарађује с Гранд продукцијом, свира у оркестру „Никад није касно“, а био је и део Израелског филхармонијског оркестра – представља Црвенчанин.

Тишина је, звука нема, свирају само сећања, али тај наступ никада неће бити завршен.