РОМИ У ПАКЛУ ЈАСЕНОВЦА

Недавно објављено драмско-документарно дело, аутора Бајрама Халитија, борца за људска права, истину и афирмацију ромске заједнице, у уметничкој форми износи на светлост дана мрачне призоре људског безумља почињеног у Јасеновцу у Другом светском рату.
Ово дело се бави страдањем Рома, Срба и Јевреја у концентрационом логору које су усташе успоставиле како би уништиле што већи број „неаријеваца“. У расистичкој тежњи да остваре простор исте хрватске нације, позивају се на конкретне законе, одредбе и уредбе, које су доношене у такозваној НДХ ради уништавање „нижих раса“.
Бајрам Халити слика историјске личности, износи историјске чињенице и истине, које се, нажалост, и даље негирају и искривљују покушајима да се злочини прикрију, а број жртава умањи, да се замаскира права природа тог злогласног логора. Стога Халити жигоше стварне актере, те најзверскије „драме“ која се десила на европском тлу, уз ону у Аушвицу. Разобличавајући расистичку идеологију, он показује како се човек задојен њоме претвара у крволочну звер, како губи људске скрупуле и моралне надзоре, чинећи злодела у име тобожњих идеала, какав је стварање етнички чисте државе.
Са великим смислом за драмски развој радње, Халити кроз дијалоге, атмосферу и упечатљиве призоре дочарава, са једне стране зликовце, а са друге жилави отпор и довитљивост појединаца или група који су се бранили и опирали мучењу и страдању. Посебно су потресне сцене у којима се описује изузетно брутално мучење и усмрћивање деце, као и жена и стараца. Стварност је превазишла машту. Нормални људски ум не може смислити такве грозоте, то могу само болесни умови. Није могуће упоређивати те усташке злочинце са зверима. Звери убијају ради исхране, а не да би се иживљавали над немоћним жртвама.
Међу више призора мучења и најболнијих људских судбина, могли бисмо издвојити две сцене, свесни огрешења према другима, мучење старца из Клепаца и једну врсту казне која је сустигла његовог џелата.
Старац из Клепаца, мирно, стојички, без речи подноси одсецање ушију и друге муке, али не узвикује „Живео поглавник!“. Његов мир је највећа казна за његовог џелата. А његов крвник, по имену, Жиле Фигановић, обрезао у злочинима, пићу и оргијању, тражи од доктора Николе Николића да умири његову савест, да га спаси од халуцинантних стања. Њега је казнио мир са којим је старац примио своју смрт.
Ту су, наравно, и они тадашњи хрватски званичници који пристају на злочин, оличени у ликовима жандарма, кољача и других ревносних представника усташке политике. Међу таквима се истиче и Макс Лубурић, непосредни заповедник свих злочина