ПОРОДИЧНА ЛОЗА ПРИЈАТЕЉСТВА

Вече поезије, музике, али и сликарских призора, отворио је Милош Тојић, директор Културног центра, интерпретацијом мачванске песме на фрули. Све окупљене поздравили су својом здравицом, причом шта се догоди кад деца расту, успаванком и „Ој шумице горице“ Матија, Анђела, Исидора и Огњен из вртића „Младост“. Њима су се придружили и запослени у Предшколској установи „Наше дете“ Тања Јовичић, Наташа Богдановић, Сандра Јездимировић, Надица Цветковић, Љиљана Перић, Љиљана Илић и Ђорђе Дамјановић интерпретацијом стихова својих пријатељица и колегиница сестара Заблаћански. Миленко Божић на хармоници одсвирао је пар композиција.
Колико су Миленку Заблаћанском били драгоцени људи, пријатељи, породица проговорила је његова сестра Биља.
- Наш брат Миленко је волео људе и своје пријатеље. Све је окупљао око себе као нешто најдрагоценије, најмилије. Увек је говорио да људи треба да се друже и да се воле. Једном приликом поменуо ми је: „Секо, причаћу ти једном о лози“. Мислила сам да је то она наша вековна лоза поколења. Међутим, схватила сам да је то лоза пријатељства. Ако пријатељу даш лепу реч, нежност, ту исту лозу, нешто што је лепо да он засади, негује онда се тако гаји и негује пријатељство. Зато смо ми овде. Хвала му на тој речи и на томе што је замислио. А замислио је да Светлана и ја радимо са њим пројекте. Нас две смо ту, и он је ту, а и ви сте ту па ћемо наставити даље.
Прву лозу, свог пријатеља Зорана Карајића, директора Шабачког позоришта, Миленко је оставио у аманет сестри Биљани од које је замољен да каже пар речи о Миленку.
-Миленко и ја смо се препознали. Једноставно, када год смо се сретали и у Београду и у Шапцу увек смо у тренутку имали тему за разговор. Никада није било ћутње међу нама. То је било баш због тог некаквог људског препознавања. Изузетно ми је жао што нисмо завршили започети пројекат који је требао да нашем позоришту и граду донесе једну веома значајну позоришну представу. Миленко ће увек бити са мном, а знам да сам и ја са њим.