Играчи и руководство шабачког „Радничког“ враћали су се из источне Србије, после првенственог дуела где је ривал славио. Аутобус је пролазио кроз поља где се светло није назирало нигде осим на фаровима клупског превоза. Пораз није утицао на атмосферу међу играчима. Увек је било расположених за песму, гласом су се издвајали Саки и Лукија који су имали своје место у задњем делу превоза. Започињали би песму, други би се одмах прикључивали.
Возач није био те вечери расположен за песму, најпре је неколико пута упитао „чичу“ (Драгана Митровића, ондашњи председник) како могу да певају, а изгубили су утакмицу. Објаснио је да су фудбалери млади људи, којима то није први пораз и да воле да се веселе. Возачу то није било довољно, уместо одустајања рекао је да бирају хоће ли песма престати или да пут наставе пешке.
Није било начина да се умири и како је песма трајала, зауставио се крај пута, не желећи да настави.
Тимски дух је преовладао, сви су напустили аутобус и кренули у колони, један иза другог, ивицом неосветљеног пута, уз песму. То је био потез који је „матирао“ шофера. Пустио их је да пешаче педесетак метара, а потом покренуо возило, сустигао их и позвао да се врате. Када су се сместили, поручио је да могу певати, „али тихо“. Најпре је уследио спонтани аплауз, а потом и песма.
