Manjot, Аnna и Александра, Индијац и две Рускиње у три различите школе, Јевремовој (издвојено одељење у Ориду), Јанковој и Николајевој и пред истим изазовом- да науче непознат језик који је временом требало да постане њихов
Хиљаде километара дели их од дома, а нови су нашли на неочекиваном месту. Сели су у неке друге школске клупе, дочекали су их осмеси ђака и непознат језик који је временом требало да постане њихов. Manjot, Аnna и Александра, Индијац и две Рускиње у три различите школе, Јевремовој (издвојено одељење у Ориду), Јанковој и Николајевој и пред истим изазовом. Прве пружене руке пријатељства прекинуле су ћутање. Реч по реч, Google преводилац, а потом и енглески и из дана у дан постало је лакше.
Странци у шабачким школама Према подацима Одељења за друштвене делатности града Шапца, у шабачким школама има 12 ученика из других земаља, од којих је петоро из Босне и Херцеговине, троје из Русије, двоје из Украјине, и по један из Француске и Индије.
Базен, пријатељи, слава У септембру је Manjot Singh први пут прошао кроз врата ОШ „Јеврем Обреновић“ у Ориду као шестак, а као да је ту одувек. Има млађу сестру која похађа предшколско у Мишару, а следеће године ће и она кренути у први разред. Озареног лица улази у просторију, прилази и пружа руку представљајући се, а друштво му прави друг Стефан Топузовић, који му је међу првима помогао да се привикне на ново окружење.
Фото: "Глас Подриња"
-Све ми је ново и занимљиво, од хране до обичаја. Свиђа ми се ајвар, био сам и на слави, видео сам и како то изгледа. Посетио сам Фрушку гору и Нови Сад, али ми се највише допада Шабац. Прилагодио сам се и осећам као да сам одувек овде. Недостају ми другари, али желим да они мене посете- наводи Manjot.
Фото: "Глас Подриња"
Пореклом је из Пенџаба, и његова вера је сикизам. Не шиша косу, замотану у турбан дуг око девет метара. Његово присуство је помогло и осталој деци да побољшају енглески језик, јер су се на почетку споразумевали на енглеском, а њему су помогли да учи српски.
-Често га питамо о његовој култури и играма како бисмо му олакшали прилагођавање у Србији. Учимо енглески како бисмо му помогли, а он учи српски. Дружимо се, идемо једни код других на рођендане и лепо се слажемо. Њему се допадају људи овде, рекао нам је да су пријатни и добри. Воли да игра фудбал, кошарку и одбојку- прича друг Стефан.
Успеси, сличности и разлике Лепо се уклопио у средину, вршњаци су га одмах прихватили и друже се и ван учионице. -Мислим да је добар пример како се једно дете може лако социјализовати. То је био велики изазов и за њега и за нас, али смо прилагодили програм како би он учио основне појмове и речи, које брзо усваја и сада већ може да формира реченице. Прати градиво, али добија и додатне задатке који укључују основне појмове и речи- каже педагог Милица Јеличић.
Фото: "Глас Подриња"
Његов отац је нашао посао у фирми која прима многе раднике из Индије, затим је довео породицу и планирају да остану у Србији.
-Пре месец дана Manjot се прикључио групи која иде на градски базен, увек долази бициклом. Показали смо му пут само једном, а после је почео да иде сам. Његова прилагодљивост нас је пријатно изненадила и није му била потребна велика подршка, јер је одмах стекао пријатеље међу вршњацима. Био им је занимљив због другачије културе и турбана који носи- додаје она и каже да је дечак својим присуством обогатио школу.
Из далеке Русије у ОШ „Јанко Веселиновић“ стигла је Anna Èupilko. Њен осмех и позитивна енергија победили су страх од непознатог и премостили језичке баријере.
Фото: "Глас Подриња"
-Први месец није било лако, али сам се полако навикла, девојчице из разреда су ми помагале. Снашла сам се, научила сам српски, научила да читам и сада боље разумем и говорим. Језици су нам мало слични и управо те сличности и разлике могу да збуне. Највише волим музичко, ликовно и физичко- напомиње Anna, која похађа пети разред.
Прича о доласку њене породице у Шабац заиста је несвакидашња, а открива је мајка Ekaterina Èupilko.
Фото: "Глас Подриња"
Пут који је водио у Мали Париз -Када смо дошли у Србију, путовали смо по градовима аутом и тражили кућу. У Шапцу смо видели млекару чије производе смо куповали у Русији и тек тада смо схватили да је то име града, а не само производа. Тако смо одлучили да купимо кућу овде и нисмо се покајали. Сада сам се сасвим прилагодила- наводи мајка.
Anna каже да је у Русији ишла у другачију школу и тамо учила енглески и немачки.
-У почетку нисам много разумела, али сада је већ другачије. Научила сам српски језик и сада сам се сасвим уклопила у школу. Могу да пратим наставу заједно са својим другарима. Одлично смо се снашли у овом окружењу. Све ми се допада, али ми недостаје храна која је овде другачија од оне на коју сам навикла. Тамо смо у школи имали посебну просторију где смо добијали оброке. Ипак, мамин ручак све решава- признаје она осмехујући се и поручује да јој се у Шапцу свиђа и да жели да остане.
Фото: "Глас Подриња"
Иде на јахање три пута недељно и има најбољу другарицу са којом проводи време.
-Волим и да шетам до реке Саве. Освојила сам треће место на такмичењу у школском кросу- показује нам медаљу озареног лица, а сјај у очима док говори о свом успеху открива да је спорт њена велика љубав.
-Желим да останем овде. Током летњег распуста ћу ићи у Русију због већих могућности за јахање, јер коње много волим- напомиње Anna.
Александра ја најмлађа од свих странаца са којима смо разговарали, али њено зрело држање демантује године. Похађа први разред у ОШ „Николај Велимировић“. Будући да дуже време борави у Шапцу, искусила је и предшколско у вртићу „Чигра“.
Фото: "Глас Подриња"
-Први пут када сам дошла, само сам слушала и ћутала, јер ништа нисам знала. Имала сам програм који ми је преводио речи, и тако сам учила. Сада већ све знам. Енглески ми је омиљени предмет, а волим и физичко васпитање- прича, а њено изражавање потврђује да се у младим годинама најбоље и најлакше стичу нова знања, укључујући и она из језика.
-Деца су је добро прихватила, весела је, ведра, расположена. Нисам имала проблем с њом у смислу језичке баријере, у потпуности се уклопила- истиче учитељица Олгица Ивановић, док Александра самоуверено исписује реченице на школској табли.
Фото: "Глас Подриња"
Отвореност малих средина Заимљиво је да иде на часове балета, имала је такмичење у Прагу и ускоро иде у Милано.
-Упознала сам пуно другова и другарица и лепо се дружимо. Свиђа ми се овде, али се доста разликује од места из ког сам дошла. Омиљена храна су ми ћевапи. Људи су овде веома отворени и пријатељски настројени, што ми пуно значи- каже девојчица.
Отац Jaroslav Smirnov и супруга Polina Smirnova деле њено мишљење.
-Срби су веома отворени и дружељубиви и то је јако лепо. Организују прославе и рођендане на којима је увек велики број званица, што није случај у Русији, јер су људи затворенији. Ја сам из Санкт Петербурга. Санкт Петербург има четири и по милиона становника. А Јекатеринбург, четврти по величини, одакле је Polina, је за мене мали град. Шабац је неупоредиво мањи, тако да је долазак овде за нас заиста био велика промена. И то има својих дражи. Све нам је доступно, близу. Били смо у Новом Саду који ми се више свиђа од Београда, архитектура ми је ближа. Ипак, оба града су занимљива- сматра.
Фото: "Глас Подриња"
У Шапцу, сви су обишли тврђаву, открили чари у шетњи поред Саве, путовали до Цера... Две породице из Русије довеле су своје љубимце, мачке од којих се не одвајају. Свима им недостају најдражи који нису пошли са њима. Носталгију лече љубављу за откривањем нових дестинација, путовањима и отвореношћу за нова познанства, а користе и предности модерних технологија. У међувремену, у Шапцу се осећају пријатно и добродошло, а додатан подстрек да науче српски им је и чињеница да мањи број људи, како наводе, говори енглески језик. Неки су свој дом трајно пронашли овде, а неки ће се за неколико година запутити ка удаљенијим дестинацијама или већим градовима, јер путовање је за њих начин живота и живот сам као такав.
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
