„Мушка вода је била позната у свим крајевима бивше „Југе“ и сви су желели да дођу овде, наспу вода са извора и осете њену чар. Разлози због којих је била надалеко позната и атрактивна нису остали само на причи. Све је било толико уништено да није изгледало могуће створити овде нешто корисно. Реконструисан је један мањи број хотелских соба, док је све остало направљено изнова“ прича за „Глас Подриња“ Касим Селимовић, тузлански привредник, власник хотела „Мушка вода“ на Коњуху
„Мушка вода“ са планине Коњух била је атракција крајем ‘60-их и почетком ‘70-их година прошлог века. Малу општину Кладањ, у близини Тузле, опседали су туристи из читаве бивше Југославије, али и света, а вода се и флаширала и извозила. Ипак, „чаробни напитак“ који је занемоћалим мушкарцима враћао мушкост као извозни бренд је пропао, али као туристичка атракција за становнике некадашње државе трајао је још неколико деценија.
Рат је однео све. Државе више нема, хотелски комплекс је током ратних дана служио као војна болница, а извор је заборављен.
Како је најгоре време уништило ову дестинацију, тако је наредно тешко време почело да је диже из пепела. Током короне хотелски комплекс је продат човеку који га је поново поставио на ноге, а граја туриста након дуго времена зачула се у овој готово нетакнутој природи.
Касим Селимовић, Фото: "Глас Подриња"
Касим Селимовић, успешни тузлански привредник и власник хотела „Мушка вода“ каже да прича о води са извора није само мит. Истиче да још има људи који памте једну немачку породицу којој се захваљујући овој води остварила највећа жеља.
-Мушка вода је била позната у свим крајевима бивше „Југе“ и сви су желели да дођу овде, наспу вода са извора и осете њену чар. Овој води не треба много рекламе, међутим још увек је мали број људи који зна да се извор поново користи и да је сада до њега лакше доћи, јер су уређенији путеви. Разлози због којих је била надалеко позната и атрактивна нису остали само на причи. Овде се још сећају једног немачког брачног пара који дуго није могао да има деце и од неког су чули за овај извор. Дошли су овде и боравили неко време, а убрзо по повратку у Немачку сазнали су да ће постати родитељи, прича Селимовић.
Фото: "Глас Подриња"
Хотелу, који је купио 2020. године, није желео да мења име у неко модерније. Каже када је нешто познато као добро и такво прихваћено од народа, не треба га мењати.
За куповину девастираног хотела одлучио се у најгоре послератно време, у доба корона пандемије. Многи нису мислили да је ово добар пословни потез, али Селимовић је осетио да је прави тренутак да оствари своју давнашњу жељу.
-Многи су ме заиста пријатељски и добронамерно упозоравали на оно што долази, али нисам се поколебао. Имао сам огромну жељу да све ово постане моје власништво и да своју животну идеју претворим у дело.
Фото: "Глас Подриња"
Изгледи за успех нису били велики. Поред глобалне пандемије хотел је био и у јако лошем стању услед дугогодишње небриге.
- Слика је била и тужна и ружна. Хотел је био у рукама лоших домаћина, било их је више... Свако је свој интерес тражио. Када је дошло време да се прода почетна цена му је била 7 милиона марака. После неколико година ја сам га купио за 1,5 милиона марака, односно 750.000 евра, што је за овако нешто смешна цифра. Све је било толико уништено да није изгледало могуће створити овде нешто корисно. Било је потребно више уложити у рашчишћавање и расклањање, него што је било потребно инвестирати у стварање нове вредности. Августа 2020. почео сам да организујем људе, фирме, сакупљам материјал, а ево и дан данас радим на стварању нових садржаја. Реконструисан је један мањи број хотелских соба, док је све остало направљено изнова, наводи Селимовић.
Реновирани хотел у савршеној је симбиози са природом која га окружује. Удаљен је 10 километара од града, седам километара пута је асфалтирано, док се преостала три тренутно сређују. Селимовић се нада да ће све бити готово пре Нове године. Прве госте примили су у септембру прошле године. Долазе им спортисти, учесници конгреса и семинара, млади у различите кампове, али најбројнији гости су дијаспора.
Сви који дођу враћају се више пута Коњух пресеца више речица, стазе за шетњу су одлично уређене, а само подручје садржи бројне табле са информацијама о флори и фауни која га чини. ЈП „Заштићени пејзаж Коњух“основано је 2009. године, али почела је да ради пет година касније. Циљ им је заштита природе на планини Коњух. -Имамо овде ендемске врсте из комплетног биодивирзитета. Пре свега ту је трава ива, или линцура, затим на Пучком језеру имамо горски тролист који је јако редак. Комплекс зеленила на Коњуху је специфичан, шаренолика слика је упечатљива и ово су плућа овог дела Кантона. Европска унија тражи да 20 до 25 одсто природе буде заштићено, тренутно је у држави то око 4 до 5 одсто, а мали део тога чини ово на планини Коњух на око 8.000 хектара. Туриста нема у довољном броју. Ово подручје није довољно промовисано, а то би требало највише држава да ради. Сада највише причу о Коњуху шире невладине организације и друштва љубитеља природе. Сви који нам дођу не враћају се једном, него више пута. Овде сам рођен и одрастао, али волим да путујем. Нисам субјективан када кажем да је Коњух у самом врху по лепоти, својом надморском висином, ширином, лепезом понуде и лепоте, али и приступачности, каже Џевад Софтић, реџер у „Заштићеном пејзажу Коњух“. Наводи да је у животу више пута виђао медведе, а да је једном имао и веома влизак сусрет са вуком, који је био сам и уплашио се човека.
-Изградили смо спортске терене, парк за децу, уређујемо велики фудбалски терен. Завршавамо затворени базен који ће радити 12 месеци годишње и посебна атракција ће бити када около буде снег. Располажемо и конференцијском салом, тако да смо погодни и за конгресни туризам и скоро сваког викенда овде се одржавају различити семинари. Ово место је познато као ваздушна бања и спортисти су овде увек долазили на припреме, а долазе и сада. Ресторан располаже са око 500 места и лети када је ту дијаспора буде пуно. Поред гостију из Босне и Херцеговине и Србије имали смо и госте из Мађарске, Немачке, Италије, Шведске, Швајцарске. Нико не жели да му гост оде незадовољан, а дешавало нам се да ресторан буде пун и да се дуже чека на храну. Нема ко да послужи тако велики број људи, каже Селимовић.
Управо то и јесте највећи проблем. Гостију не мањка, али радне снаге нема довољно.
-Свакодневно трагамо за решењем. Међутим, најважније нам је да и ово чиме располажемо буде на највишем ниво, односно да пружимо најквалитетнију услугу, послужимо најбољу храну. Сарађујемо и са Јавним предузећем „Заштићени пејзаж Коњух“ тако да су нашим гостима на располагању и водичи. Око хотела има 10 километа уређених стаза, а поред извора Мушка вода у близини је и Паучко језеро, Девојачка пећина, наводи Селимовић.
Коњух планина, у песми опевана, налази се на само нека три и по сата од Шапца. Немогуће је тамо свратити успут, али вредно је сваког планираног пута. Задивљујућа природа, чист ваздух, добро уређене и обележене стазе за шетњу, вода у чију моћ неко може, али и не мора веровати... Свако ко одлучи и да одмори у хотелу „Мушка вода“ може уживати у преукусној храни која је спој традиционалне босанске кухиње и модерних интернационалних, уз изузетну услугу љубазних домаћина и неизоставне најлепше урмашице.
Касим Селимовић, Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
