ЕКСТРЕМНИ ВИШЕПАРТИЗАМ

Пре 6. маја 2012. године мало ко је знао да постоје странке попут „Демократске партије Македонаца“, „Покрета ратних ветерана“ или „Изворног Српског покрета обнове“. Резултати парламентарних избора показали су да ће управо представници ових и сличних партија у будућности утицати на доношење најзначајних политичких одлука, што у условима релативно мале подршке Влади може представљати проблем у одржавању парламентарне већине. Насупрот томе, изненадна подршка таквој већини може доћи и од странака које су изабране на листи неке од тренутно опозиционих партија. На тај начин, једна од највећих бољки српског парламентаризма, „прелетање“ из странке у странку, односно трговина мандатима, биће и даље присутна у политичком животу Србије. Кроз две деценије обновљеног вишестраначја било је много примера да су партије постајале парламентарне странке и мимо учешћа на изборима. Српски покрет обнове, иако није прешао цензус на парламентарним изборима 2003. године био је присутан у Народној скупштини Републике Србије захваљујући преласку Томислава Китановића из Демократске странке Србије у редове партије Вука Драшковића. На исти начин и Г17 ПЛУС постао је парламентарна странка, када је Средоје Михајлов напустио Демохришћанску странку Србије и постао члан Г17. Овакви политички трансфери нису мимоишли на највеће партије које су своје редове током последњих десетак година појачавале посланицима из других партија, што доказују примери Милана Тодоровића из Странке српског јединства који је прешао у Демократску странку, или Драгана Шормаза који је из Демокоратске странке Србије прешао у Српску напредну странку.