Чудесан живот познате Српкиње

Надежда Петровић је рођена 11. oктобра 1873. године у Чачку као прво од деветоро деце у Породици Петровић. Њени родитељи, Димитрије и Милева су службовали као учитељи у овој вароши где она проводи рано детињство, а затим се селе у Краљево, и потом у Београд у насеље Палилуа.

У престоници Надежда похађа Вишу женску школу и часове сликања код Ђорђа Крстића, а по завршетку школе и полагања стручног испита постаје учитељица цртања. Ради у школи коју је похађала, а касније и у Женској гимназији у Београду. Свој таленат усавршава у новооснованој Српској цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика.

Уметност пре свега
Упорност, рад и посвећеност одводе је на студије у Минхен (1898-1902). Историчари уметности истичу да су утицај ликовних педагога Антона Ажбеа и Јулиуса Екстера и тадашње уметничке сцене у Немачкој одредили њен сликарски пут, пре свега отвореност ка немачком експресионизму. Након повратка у Србију пасионирано слика у Београду, али и другим местима путујући по Краљевини.

-Њена колористичком експресионизму и импресионизму и фовизму, сликарским правцима тада иновативним за Србију. Била је активна у друштву и култури. Уз рад у школи, писала је о изложбама, догађањима у култури и политици. Учествовала је у оснивању хуманитарне организације Коло српских сестара (1903) и ношењу помоћи у крајеве неослобођене од османске окупације. Ангажовала се у организовању Прве југословенске уметничке изложбе (Београд, 1904) и прве ликовне колоније на Балкану која се одржала у селу Сићеву надомак Ниша (1905). Током студијског боравка у Паризу (1910) посећује музеје, салоне и атељее, излаже на Салону. Током балканских и Првог светског рата (1912-1915) Надежда Петровић, вођена патриотизмом, постаје добровољна болничарка. Неговала је болесне и рањене војнике, али успевала и да слика. Бринући о оболелима од тифуса и сама је оболела од ове заразне болести. Преминула је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву- записала је музејска саветница Уметничке галерије Надежда Петровић Драгана Божовић и додала да је град Чачак у њену част 1960. године основао бијеналну ликовну манифестацију Меморијал Надежде Петровић на коме се презентује актуелно ликовно стваралаштво Србије, региона и света.

Фото: Глас Подриња

За представљање Надеждиног опуса у Народном музеју у Шапцу, у оквиру сарадње са Фондацијом Станислав Винавер” и овим музејом, изабрано је пет слика које оквирно илуструју њен уметнички опус

-Наредне 1961. године основана је Уметничка галерија „Надежда Петровић” која, уз организовање Меморијала Надежде Петровић, у оквиру своје изложбене делатности презентује стваралаштво савремених аутора и уметничко наслеђе. Галерија поседује богат фонд уметничких дела сврстан у неколико збирки излаганих у земљи и иностранству. За представљање Надеждиног опуса у Народном музеју у Шапцу, у оквиру сарадње са Фондацијом Станислав Винавер” и овим музејом, изабрано је пет слика које оквирно илуструју њен уметнички опус. Њихов мали број не умањује осећај снажног Надеждиног израза који исијава кроз колорит, гест и емоцију које је несебично заувек оставила на својим делима. Минхенски период илуструје слика Баварац, првој фази Србијанског периода припадају слике Жена са дететом и Портрет седе жене, а његовој трећој фази Портрет старице (Милевица Петровић). Ратни период је заступљен сликом Стари шедрван у Призрену која је настала у току Првог балканског рата– појашњава Божовић и додаје да је уметнички опус једне од најпознатијих српских уметница померио границе српског сликарства, охрабрио генерације уметника са почетка XX века ка новим уметничким дометима и касније генерације.

Фото: Глас Подриња

Поставку у Народном музеју у Шапцу можете погледати до 20. децембра

Заборављена хероина
Надежда се сматра пионирком модернизма и утемељивачицом српског модернистичког сликарства XX века, али њено стваралаштво није једино што је чини јединственом и једном од најпознатијих Српкиња.
Уз богат уметнички живот, приватни Надеждин живот био је подједнако инспиративан, несвакидашњи и нетипичан за време у ком се родила.

Изражен патриотизам био је прожет европским идејама и тежњи да се жене у свим правима изједначе са мушкарцима. Одбила је да се уда, и на изненађење околине, имала је потпуну подршку породице у својој намери да буде сликарка. Борила се за права, не само жена, већ боље сутра и свој народ. Била је активна у друштвено-политичким питањима и дешавањима.

Фото: Глас Подриња

И баш као пре 109 година када се издвајала из масе својим ставовима, тако је и данас једини женски лик на српској новчаници. Наредни пут када вам се 200 динара нађе у руци, пре него што папир проследите даље сетите се да је Надежда Петровић одбила да напусти Војну болницу свесна ризика. Носила је идеја да је њена дужност да помогне својој земљи, народу у борби за слободу. Ту слободу није дочекала, али њено име остаје записано у историји.

Поставку у Народном музеју у Шапцу можете погледати до 20. децембра.