Живот и позориште су непредвидиви

Никита Миливојевић један је од најистакнутијих српских позоришних редитеља, познат по иновативним интерпретацијама класичних дела. Његове представе, често инспирисане Шекспиром, освајале су бројне награде на међународним фестивалима. Игране су у земљама широм Европе и домаћим позориштима. Миливојевић је оснивач Шекспир фестивала у Чортановцима, кроз који промовише савремена читања дела великог енглеског писца. Миливојевићев уметнички рад одликује се храброшћу, оригиналношћу и констатним преиспитивањем граница позоришта, а његове представе одишу смелошћу носе препознатљив ауторски печат. На јединствен начин спаја традицију и савременост док истражује теме идентитета и људске природе. Познат је по визуелно упечатљивим сценама које публику уводе у комплексан драмски текст.

Како гледате на тврдњу да је једина константа у животу и свету промена?
То може бити кључна реч и дешифровање како пролазимо кроз живот. Постоји можда још једна апсурдна ствар, а она гласи: да би човек остао доследан и свој, он мора стално да се мења. Промена је важна ствар у животу, чак и мом. Узмимо за пример представе које сам радио у Шапцу. Иако имају неки печат, оне су све другачије. Трудим се када радим да се не понављам, те ми се чини је то додатни мотив да истражујем, посебно у раду са глумцима. Мислим да се и они тада радују процесу, јер никада не знају какав ће бити крајњи резултат.

Како успевате да константно дајете себе, а уједно и да сачувате себе?
Морам да признам да већ годинама тражим одговор на то питање. Мислим да је то страст. Докле год постоји страст док радите овај посао и осећај да ћете нешто ново открити себи и другима, као и о себи и другима, то вас „тера“ да идете напред. Верујем да сам од почетка, од „Ћелаве певачице“ успевао да се изборим за своју унутрашњу слободу, а то је да радим оно до чега ми је стало. Помаже ми да сваки нови пројекат радим вођен Бергмановом реченицом „Ради сваки филм, као да ти је последњи у животу“.
Када сагледате време, протекле године. Да ли се осврнете, гледате, или живите у садашњем тренутку?
Ретко имам прилику да гледам у прошлост, осим у изузетним тренуцима. Као пример могу да наведем рад на „Ћелавој“ када ме други подсете и питају. Када радим сконцентрисан сам на оно што радим и тада могу да разговарам о томе. После премијере у фокусу су ми друге ствари. Остану урезани утисци, фрагменти и слике. Мислим да је то добро, јер остављам себи простора за нешто ново.

Фото: Глас Подриња

Да ли некада помислите да сте могли нешто другачије, боље да урадите?
Пре неколико година моја драга пријатељица Оливера Милошевић написала је књигу са нашим разговорима. Могу да кажем да је књига као аутобиографија, али и прича о позоришту. Био сам прилично изненађен оним што је у корицама, јер чини ми се да сам некако заборавио шта се све догодило током ових тридесет година. Она ме подсетила, те ми се чини да није било тих разговора од деведесетих до данас не бих знао како је време протекло. Бескрајно сам јој захвалан, те се тамо налазе одговори на бројна питања о мојим утисцима, размишљањима, дилемама.

Представа „Ћелава певачица“ први пут изведана је на сцени Шабачког позоришта 1994. године и уврштена у првих пет представа у земљи. Побрала је бројне награде и признања по свим фестивалима, а на светском Фестивалу Јонеска завредила је награду за режију, глуму и представу у целини.
-Када смо имали пробу „Ћелаве певачице“ пред изведбу поводом 30 година постојања представе, заиста сам уживао. Поново сам почео да режирам. Свима нам је било веома забавно. И то је лепота позоришта. Оно је жива ствар и увек можете да се вратите, мало додате и одузмете. Поновни рад са ансамблом ми је као да сам у закорачио у времеплов. Ово није прича само о дуговечности једне представе, већ је и прича о самом животу. У представи је као и уживоту. Све се променило. Ми, стварност, позориште. Сећам се иницијалне идеје. Била 1994. година и време када је наша стварност и наши животи су били потпуно окренути наглавачке. Желео сам да ту нелогичност свега пренсем на сцену. Јонеско је био идеалан. Представа је била другачија од свега што смо играли у нашим позориштима. Била је помало безобразна. Но, ми смо се играли на сцени и резултат тога је осећање другачијег позоришта.

Фото: Глас Подриња

Ако бисмо направили паралелу са поменутом књигом „Ја овде силазим“ какав је Ваш тренутни пут, пут позоришта, друштва и света.

Позориште од деведесетих до данас значајно се променило. Мислим да је савремени театар постао симбиоза много тога. Он је плесни театар, пост драмски, документаристички, перформанс,... А где смо ми у свему томе? Покушавамо да пратимо неке токове, али ми се чини и да каснимо у неким сегментима што је комплексна и дуга прича. Последица немаштине, пропадања. Не можемо очекивати да ако неке ствари у друштву не функционишу да ће у позоришту. То није могуће. Али... Увек има даровитих људи. Глумаца, редитеља који изненаде. Њихов таленат је неуништив и увек се изборе за нешто своје. Моји студенти увек ме изненаде. Мислим да има неке наде у свему томе. Наравно да су страст и љубав важне у свему. У овом послу посебно. Када нестане страсти, тада не треба више ни радити. Увек сам то говорио.

Миливојевић је уз подршку тадашње управнице на сцену поставио необичну представу и публику увек у позориште апсурда.
-Морам да напоменем да сам имао велику подршку и разумевање тадашње управнице Шабачког позоришта Златице Поповић. Она је била дивна жена која се у том тренутку нашла на мом путу. Прве прогнозе су биле да нећемо имати више од три играња у Шапцу и да нико представу неће разумети. Није било три играња, већ тридесет година. У позоришту је као и у животу, неке ствари су непредвидиве. Сигуран сам да би се и Јонеско изненадио. Жеља ми је да настави свој живот и у будућности.
У плану је нова сарадња познатог редитеља и шабачког театра. Премијера се очекује током ове године, а детаљи су још увек непознаница за јавност. (разговор са Никитом Миливојевићем вођен је током његовог боравака у Шапцу поводом 30 година од премијере Ћелаве.)

Фото: Глас Подриња

Често Вас окарактеришу као бунтовиника. Како гледате на ову реченицу, тврдњу?
Разумем када су ми то говорили деведесетих, јер сам учестовао у демонстрацијама, отказивао представе. Вероватно су и моје изјаве личиле на неког ко се често не слаже са неким стварима. Но, и то је последица моје унутрашње слободе и тога да могу да мислим својом главом, радим свој посао. Често користим реч слобода, остваривање слободе. Сматрам да и то што не користим друштвене мреже је одраз моје слободе и поштовање времена. И то је врста бунтовништа, јер не прихватам оно што ми је наметнуто. Мислим да да су млади врло перфидно увучени у један свет који само наизглед ради за њих, а у суштини он све ради против њих. То је оно против чега се буним, на свој начин. Прави револуционари су млађи, они треба да покрећу.

Да ли је важно да „бунтовник“ прво упозна себе, а затим свет?
У Аполоновом храму у Делфима стоји натпис „Упознај себе“. Мислим да нећу упознати себе ни за тридесет година. Верујем да је то немогућа мисија, али сваког дана покушавам да спознам неке ствари о себи. Вероватно се због тога и бавим позориштем, како бих нешто открио о себи.