Иконостас - Вратнице раја
- Касније је Павле Симић радио још широм Војводине, оставио врло значајна дела, али историја уметности га бележи као једног од најзначајнијих репрезената како бидермајер сликарства тако и једног посебног рукописа, назаренског сликарства. Долазећи у Шабац, заједно са црквеним оцима се прави распоред и то је била пракса од средњег века па на овамо. Ктитори, наручиоци дела или само свештенство, праве распоред онога што желе да имају на иконостасу. Постоји нешто што би се могло назвати основном схемом а оно што је предност шабачког иконостаса јесте да је он готово школски пример онога што пише у литератури као најидеалнији распоред сцена и што можемо ишчитати на иконостасу у шабачкој цркви. У самом приземном делу увек се налазе сцене у парапету из Старог завета које својом симболиком наговештавају долазак Христов, а оно што је специфично за нашу цркву, јесте да је те сцене као и приказ Јована Крститеља, заправо урадио Стеван Чалић јер је црква била и симбол страдања у Првом светском ратом. Много икона је страдало, неке су биле избодене бајонетима, спаљене, тако да је Чалић за стогодишњицу цркве урадио заправо нове иконе и оне се и данас налазе у самом парапету.

Фото: "Глас Подриња"

Поуздано знамо да је Павле Симић радио двери на којима се налазе Благовести, са јужне и северне стране где је по један пролаз, ту су приказана два српска архиепископа, а потом идемо у зону престоних икона. То је она прва зона када се погледа на иконостас - са леве и десне стране од централних двери нижу се сцене. Са северне стране, увек је прва она икона која представља свеца коме је црква посвећена, код нас су то Петар и Павле, до њих иде представа Богородице са Христом, затим долазе царске двери па представа Исуса Христа и на крају представа Јована крститеља. У следећем реду су сцене великих празника, дванаест најзначајнијих догађаја у Христовом животу и увек се прави избор у зависности од величине олтарске преграде. Они се представљају као фреско живопис готово у свакој православној цркви. У Саборном храму Петра и Павла направљен је избор од седам сцена: креће се са Христовим рођењем, крштењем, преображењем. Централна и највећа икона у средишњем делу која је изнад Благовести јесте крунисање Богородице, а потом долазе Вазнесење, силазак Светог духа и на крају Васкрсење. Сама лунета која је прилично пространа, као централну представу готово увек, има Христово распеће. Изнад њега, налази се Свевидеће око, обично у троуглу, а испод самог распетог Христа налазе се симболично представљене Адамове кости. То није без разлога, Христ је заправо својом жртвом, својим распећем, спрао првобитни Адамов грех и читава та есхатолошка вертикала која иде од Благовести преко Богородичиног крунисања, тајне вечере, Христовог распећа, говори заправо о спасењу. Са леве и десне стране представе распећа налазе се Јован и Богородица, читава та сцена се назива дејзис и то је онај тренутак у којем они моле за душе преминулих пред страшни суд. Осим те сцене, представљени су у медаљонима и 12 пророка, непосредно око распећа и четворица Јеванђелиста.

Иконостас у шабачкој цркви посебно је значајан из још једног разлога. Говоримо о средини 19. века, када у већем делу Србије, осим оних градова који гравитирају према Сави и Дунаву, тачније према Аустроугарској, присутан утицај касне Византије. И даље се у већини места ангажују сликари који долазе из Грчке, Бугарске, Македоније који још увек осликавају српске цркве и иконостасе у стилу давно превазиђеног сликарства које смо склони да везујемо за православље. Иконостас који је рађен овде и сликарство Павла Симића говори о врло јасном утицају барока и класицизма 19. века у европском сликарству. Касније ће то постати пракса, крајем 19. и почетком 20. века. У том смислу, склони смо да кажемо да је Шабац град првина, па овакав иконографски рукопис, бидермајер, назаренско сликарство, по први пут се јавља у Србији преко иконостаса у цркви Св. Петра и Павла – истиче историчарка уметности.