Српском пушком извојеване неке од највећих победа

Из пера Бранислава В. Станковића, аутора књиге “Српска војска, оружје наших победа 1914 - 1918“ изашло је још једно дело намењено свим љубитељима српске историје и оружја којима су војеване победе, али и онима који о овим темама желе више да сазнају. Књига „Српска пушка“ прати историју пушака на подручју Србије од друге половине 19. до краја прве половине 20. века.

Промоција књиге одржаће се 20. фебруара у 18.00 часова у свечаној сали Библиотеке шабачке.

Луксузно издање опремљно је бројним фотографијама и историјским подацима. Аутор истиче да овом темом бави готово четири деценије, али да је на сакупљању грађе за књигу интензивно радио око две године.

Фото: Приватна архива

-Генералштаб Краљевине Србије је 1899. године, пушку система Маузер, калибра 7 милиметара. увео у наоружање под службеним називом ”Српска брзометна пушка калибра 7 милиметара Модела 99“. У наредним годинама је из иностранства набављено још неколико сличних пушака, различитог модела и све су оне, поред ознаке модела носиле и придев „Српска“. Као службеним оружјем, са којима су наоружани српски војници, њима су вођени сви ослободилачки ратови Краљевине Србије од 1912. па све до 1916, када је српска војска преоружана француским наоружањем на Солунском фронту, наводи аутор.

Књига „Оружје наших победа“ објављена је пре 10 година, а за њом и издање ове књиге на енглеском „Serbian Army – Weapons of Victory 1914-1918” и у њима је већ писао о Српским пушкама. Аутор каже да му је остало материјала, али да је дошао и до нових сазнања и открића, те је одлучио да објави нову књигу, посвећену само овом оружју.

„Књизи посебан квалитет дају изврсне фотографије“
Стручно мишљење о књизи Бранислава Станковића дао је и Бранко Богдановић, аутор и коаутор више десетина књига, као и више изложби посвећених српској историји и оружју.
-Књизи посебан квалитет дају изврсне фотографије оружја, детаља оружја са сигнатурама те пратеће опреме која се до сада није могла наћи ни у једном штампаном извору. За сваки модел су приложени и тактичко-технички подаци што олакшава правилну атрибуцију оружја музејским радницима и стручњацима, стоји у стручном мишљењу Богдановића.

-Ово некадaшње оружје, а сада предмети од културно-историјског значаја, којим су извојеване неке од највећих победа српске војске, по мени су заслужили посебну књигу, као својеврстан споменик. Оно што бих ја у књизи издвојио као најзанимљивије, јесу ексклузивни описи и фотографије неких делова опреме српског војника из периода Првог светског рата, који се до сада нису могли наћи ни у једном писаном извору, али и многе друге, до сада непознате чињенице о овој теми, каже Станковић.

Како књига „Српска пушка“ за сада постоји само на српском језику, односно на ћирилици, као и скупе поштарине, које превазилазе цену књиге, продаја је ограничена углавном у Србији. Ипак, има и купаца из иностранства.

Фото: Приватна архива

-Купци су пре свега читаоци који су куповали и моје претходне књиге, али наравно и нови читаоци, који су углавном љубитељи наше националне историје и колекционари. Такође, неколико музеја је наручило књигу, односно кустоси који дуже збирке са старим оружјем. С обзиром да сам близу 25 година био радник Народног музеја у Шапцу, врло добро ми је познат проблем који постоји око индетификације појединих предмета, па је ова књига, као и претходне намењена и музејским радницима. Што се иностранства тиче, највише књига су купили Бугари, јер ту језик и писмо нису велика препрека.

Пушка – историјска нужност
Пуковник, виши архивиста Мр Драган Крсмановић, написао је у Речи о књизи:
-Срби су гајили необично присан однос са оружјем – посебно са пушком. У земљи у којој се сва времена деле на она пре и она после рата, питање одбране није метафизичко, већ ствар свакодневног опстанка, а питање пушке није ствар избора, већ историјске нужности. Али не само за одбрану од спољњег „агресора“, пушка је била и одбрана од разбојника, самовољаца и насилника. Пушка је, са својом моћи да пресуди сваком силнику, била последње средство претње слабих, последње средство правде обесправљених и полачених и последња нада изневерених. Истовремено, пушка је постала засебан орган људске душе, која је објединила звук и светлост, исказујући радост – када се роди син, када се скида печеница са ражња... или жалост – кроз три плотуна на сахранама и која се чувала и предавала са колена на колено.

Међутим, неколико књига „Српска пушка“ отишло је и у Хрватску, Немачку и САД, углавном заједно са мојом претходном књигом на енглеском језику „Serbian Army – Weapons of Victory 1914-1918”. С обзиром да је књига „Српска пушка“ богато илустрована, а „фотографија говори више од хиљаду речи“ то је донекле и разумљиво. Иначе, књига „Serbian Army – Weapons of Victory 1914-1918” поред САД, где је имала убедљиво највише купаца, у Европи је отишла скоро у сваку земљу а највише у Велику Британију, Ирску, Немачку и Аустрију, наводи Станковић.