Знање и ентузијазам у служби здравља

Докторка Катарина Стајчић тренутно је на трећој години као специјализант урологије и прва је жена у шабачкој болници која ће бити специјалиста ове гране медицине. Иако неуобичајено, у нашем здравству има доста њених колегиница које су се определиле за урологију, али случај је хтео да она буде прва у шабачкој болници. Тако, њена жеља још од вежби на Медицинском факултету, почиње да се остварује.

-За средњу школу сам изабрала Шабачку гимназију, пошто у том периоду ми медицина није била први избор, већ језици. Међутим, кад је дошао тренутак за одлуку у ком правцу наставити школовање, буквално преко ноћи сам одлучила да то ипак буде медицина. Некако се и очекивало да ће то бити мој позив с обзиром да ми је отац лекар али он ни једног тренутка није утицао на моју одлуку. Драго му јесте било али заиста притисак са његове стране није постојао, само безгранична подршка и од њега и од мајке. Релативно брзо по завршетку стажа после завршеног Медицинског факултета у Београду, почела сам да радим на Ургентном пријему у шабачкој Општој болници. Стаж се поклопио са периодом короне па сам га тако обавила делом и у Београду. На Ургентном сам остала још две године и већ ту су ме одмах по доласку све колеге одлично прихватиле и биле вољне да сарађују и помогну у пракси.

Специјализација је дошла као логичан след а жеља да то буде баш урологија ме није напуштала још од факултетских дана, од вежби из хирургије у чијем склопу је и урологија. Тад сам већ била сигурна да је то мој пут. Моја одлука да специјализација буде урологија, морам признати да није баш наишла на одобравање од стране пријатеља и породице, и ја то разумем. Људи нису навикли на жену уролога, па је тако и потпуна подршка за мој избор у први мах изостала. То ме је подстакло још више да докажем да је то мој сан, нешто што желим и у чему се најбоље сналазим. Прошло је извесно време и имам утисак да су ме и пацијенти заволели, да су иако сам млад лекар, стекли поверење у мене а најбољи показатељ за то су ми пацијенти који се враћају и који траже преглед код мене. До сада заиста нисам имала непријатних ситуација, само пар коментара који су везани за моју младост. Подршка колега је од пресудног значаја за сваког младог лекара, па је тако и мени она посебно значила – каже др Катарина Стајчић, специјализант урологије.

Млада специјализанткиња истиче добру организацију као најважнију ставку ка успешном савладавању бројних обавеза и испуњењу циљева.

- Неко сам ко је увек био добро организован. Не волим празан ход у дану, волим да све буде испланирано што некад другима може и да засмета па онда критикују мој недостатак спонтаности како кажу. У слободно време тренирам, дружим се, има се времена за све ако је организација добра. Много помаже и кад се бавите оним што волите и што вас испуњава. Не могу да замислим дан у којем мораш да устајеш свако јутро и идеш на посао који не волиш. То бих и поручила свима који треба да одлуче којим путем да крену, без обзира да ли је у питању медицина или нешто друго, да буду сигурни да је избор само њихов и да на њега нико није утицао. То је најбитније, кад се одлука донесе да се тога држе, граница не постоји, све се може, не постоје мушки и женски послови. Наравно, треба бити реалан према себи а према ономе што волиш треба ићи и не стајати – поручује др Стајчић.

Медицина као животни позив за специјализанта хирургије др Ђорђа Антића никад није била упитна. Завршио је средњу Медицинску школу смер зубни техничар, Медицински факултет у Београду, праксу у београдским клиникама и стаж у шабачкој болници где се и запослио. Ускоро завршава прву годину стажа на општој хирургији.

- У средњој школи моје прво опредељење је била стоматологија међутим како је време пролазило, ипак сам се одлучио за медицину. Увек сам био наклоњен неком практичном раду, нечему што могу да „радим рукама“. Када је дошло време да се размишља о специјализацији, први „пик“ је била хирургија. При крају студија, тачније неколико испита пре самог завршетка погодила нас је корона, било је оно време затварања и вратио сам се из Београда у Шабац. Завршио сам факултет, отворило се место овде и некако се све поклопило. За хирурга је добро кад се крене у област рано, јер треба доста едукације, праксе, искуства, рутине. Она „мора да уђе у руке“. У хирургији је све лепо, посебно ми је интересантна хепатобилијарна хирургија, билијарни, жучни путеви, то је некако „педантно“, грацилно, можда у тој области наставим едукацију касније, али још је рано о томе говорити. Као специјализант пролазим кроз све сегменте хирушке праксе, амбуланту, одељење, операциону салу и увек уз надзор старијих колега. Они су ту да надгледају све што радим али и да од њих учим. Колеге ме уважавају, атмосфера је одлична, увек су ту да одговоре на сва моја питања. Сви су ме прихватили одлично и иако сам овде најмлађи никад нисам осетио ништа негативно на рачун мојих година, искуства. То младом лекару много значи – наводи др Антић.

др Ђорђе Антић, Фото: Глас Подриња

Сећа се првих сусрета са операционом салом, посматрања операције до асистирања. Свести, да је сваки случај прича за себе, а да су посвећеност и искуство оно што се може пружити и стећи само кроз праксу.
-На шестој години факултета сам се трудио да проводим што је могуће више времена у сали јер сам тад већ био сигуран да је хирургија мој избор. Кад сам дошао у шабачку болницу, није ми операциона сала била страна и лако сам се прилагодио. Кад сам први пут асистирао, нисам имао трему, само неки позитиван осећај, одговорност да оправдам пружену шансу. Сећам се да сам тог дана баш био срећан и једва сам чекао да дође сутра и нека нова прилика. Да треба поново да бирам којим путем да кренем, све бих исто урадио. Јесте понекад тешко, захтева одрицање, велики рад и труд, медицина је наука која се мења, напредује и мора стално да се учи. Али ако неко то воли, осећа и мисли да може, не постоје границе. У болници имам сав комфор и простор да учим. Стекао сам поверење старијих искусних колега, ово је мој град, радим посао који волим, не постоји разлог да пожелим више или да одем негде другде – објашњава будући специјалиста хирургије.

За доктора Ђорђа Будимировића, рођеног у Глушцима као четврто дете у породици, од средњошколских дана медицина је на највишем месту приоритета. Има три старије сестре а најмлађа од њих је такође лекар. Завршио је општи смер у Средњој медицинској школи у Шапцу и ту је већ пут професионалне каријере и наставка школовања био дефинисан.

-Негде у трећем разреду средње школе сам дефинитивно одлучио да ћу наставити са медицином. У Београду сам завршио Медицински факултет 2022. године у року, стаж обавио у Клиничком центру Србије, највећим делом на кардиологији у Ургентном центру код ментора професора Небојше Антонијевића. Одувек ме је привлачила кардиологија. По завршетку стажа и периода волонтирања, указала се прилика за запослење у Општој болници у Шапцу, у мом крају где су ми пријатељи, породица. Овде сам већ две године, најпре као лекар у Ургентном пријему а потом на интерном где ми је одобрена и специјализација и то је пут који треба да пређем ка кардиологији која долази касније као субспецијализација. Интервентна кардиологија је област која ме занима па ће надам се и она доћи на ред. Кад се овако набраја изгледа предуг период, међутим то је најлепше време за младог лекара у његовој професионалној каријери, то учење, упознавање, превазилажење корака. Колеге су ме лепо прихватиле, пацијенти такође - истиче др Ђорђе Будимировић, специјализант интерне медицине.

др Ђорђе Будимировић, Фото: Глас Подриња

Наглашава да је медицина област у којој се мора стално учити, пратити новости, ићи у корак са временом.

-На факултету учимо основу коју после надограђујемо. Рад са пацијентима, нарочито у стационару на интерном одељењу је посебан. Постоје протоколи који се морају примењивати и који су специфични и прилагођавају се периодично тако да се мора стално бити у току и изнова се обнављати знања и усвајати нова. Финесе учим од старијих колега и у суштини, посао је такав да се мора константно учити. Окружен сам добрим људима, имам доста пријатеља, још увек немам своју породицу па самим тим нађе се довољно времена за све. Како ће се професионалне обавезе одразити на приватан живот у перспективи не знам, али за сада уклапам слободно време са послом. Рекреативац сам кад је спорт у питању, волим историју и архитектуру која је била моја друга опција поред медицине - наводи млади лекар.

Одлазак у иностранство му никада није била опција и поред понуда још за време основних студија.
-Било је понуда за посао у иностранству али нисам никада размишљао да одем одавде. Не бих то ни волео, мислим да је нетачно мишљење да је негде другде лепше. Ту где смо, треба да се трудимо да направимо да нам буде боље – каже др Будимировић.