Фото: АИ
СВАДБЕНИ ОБИЧАЈ У ТАМНАВСКОМ КРАЈУ КОЈИ СЕ ГОТОВО ИЗГУБИО
Позивање сватова чутуром
Одвајкада су се на јесен, када се сви радови у пољу приведу крају, млади венчавали и правили свадбе. Тако је било и у тамнавском крају. Обичаји су углавном били исти као и у остатку Западне Србије. За разлику од некадашњих времена, када су се сватови позивали буклијом, која се у Посавотамнави називала чутуром, данас се тек понегде најближа родбина у сватове позива на тај начин.
Савремено доба и комуниакције донеле су са собом неке нове навике, па се све чешће ни позивнице не уручују непосредно, већ путем апликација на мобилним телефонима.
Некада би домаћин ишао од куће до куће, носећи чутуру са ракијом, ређе са вином, упаковану у ткану свадбену торбу, окићену свежим цвећем и позивао госте на свадбу.
Обичаји су налагале да се за здравље , срећу, благостање и пород будућих младенаца отпије који гутљај из чутуре и то је чинила искључиво мушка глава из куће, што је говорило много о тадашњем друштву и породици тога времена. Затим би се у чутуру долило ракије, она би се закитила цветом, пешкиром, кошуљом или новцем и домаћин би наставио до следећих рођака, комшија, пријатеља...
Позивање чутуром и обилазак сватова имали су ваома важан социјални аспект, а то је да су се људи у тим приликама и на тај начин окупљали, разговарали, одржавали родбинске везе, делили срећне тренутке, помагали једни другима...
Свадбарско славље трајало је по три дана и одвијало се под шаторима, односно како се у овим крајевима говорило, под шатрама. Најпре се, обично петком, одржавало момачко или девојачко вече. Субота је била дан венчања, док је недеља била резервисана за такозване повођане. То су били гости са младине стране, њена најближа родбина, која је дан после венчања долазила код младожење, у младину нову кућу.
Сама припрема свадбе трајала је по недељу дана а све што је било потребно урадити, од постављања шатре до припреме хране и служења сватова, радили су пријатељи и комшије домаћина.
Данас су се ови обичајни готово изгубили, чак и у руралним срединама.
* „Предања и обичаји Коцељеве: Гласови прошлости“: Пројекат остварен уз подршку општине Коцељева. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.
Савремено доба и комуниакције донеле су са собом неке нове навике, па се све чешће ни позивнице не уручују непосредно, већ путем апликација на мобилним телефонима.
Некада би домаћин ишао од куће до куће, носећи чутуру са ракијом, ређе са вином, упаковану у ткану свадбену торбу, окићену свежим цвећем и позивао госте на свадбу.
Обичаји су налагале да се за здравље , срећу, благостање и пород будућих младенаца отпије који гутљај из чутуре и то је чинила искључиво мушка глава из куће, што је говорило много о тадашњем друштву и породици тога времена. Затим би се у чутуру долило ракије, она би се закитила цветом, пешкиром, кошуљом или новцем и домаћин би наставио до следећих рођака, комшија, пријатеља...
Позивање чутуром и обилазак сватова имали су ваома важан социјални аспект, а то је да су се људи у тим приликама и на тај начин окупљали, разговарали, одржавали родбинске везе, делили срећне тренутке, помагали једни другима...
Свадбарско славље трајало је по три дана и одвијало се под шаторима, односно како се у овим крајевима говорило, под шатрама. Најпре се, обично петком, одржавало момачко или девојачко вече. Субота је била дан венчања, док је недеља била резервисана за такозване повођане. То су били гости са младине стране, њена најближа родбина, која је дан после венчања долазила код младожење, у младину нову кућу.
Сама припрема свадбе трајала је по недељу дана а све што је било потребно урадити, од постављања шатре до припреме хране и служења сватова, радили су пријатељи и комшије домаћина.
Данас су се ови обичајни готово изгубили, чак и у руралним срединама.
Весна Бошковић
Најновији број
7. мај 2026.
