Фото: Pixabay
ЖЕТВА И ОБИЧАЈИ У ТАМНАВСКОМ КРАЈУ
Најважнији догађај за сељака
Жетва је од давнина за Србе, па самим тим и за Тамнавце представљала најзначајнији догађај, јер убирање плодова са житних поља значило је живот, опстанак за сваког домаћина и његову породицу.
Пшеница се одвајкада у тамнавској долини сматрала светом биљком, божанским даром.
Жетвене свечаности су временом постале незаобилазан део живота сваког пољопривредника и заједнице.
Некадашња жетва, која је обично почињала почетком јула, у многоме се разликовала од данашњих. Наиме, обичаји везани за жетву укључивали су обредно руковање са првим снопом, прављење венаца од класја као и песме и игре које су славиле нови род жита и обезбеђивале срећу и благостање.
У давна времена комбајни нису постојали већ се жетва обављала ручно, најпре српом а потом косом. Мушкарци би косили, а жене сакупљале снопове, везивале их и слагале да се суше. Потом би их одвозили кући ради млаћења, тј. вршидбе, одвајања зрна од класја. Обичај је био да први сноп пожње и повеже домаћин.
Младе девојке и снахе из куће домаћина доносиле би жетеоцима у плетеним корпама храну. Након обављеног посла правио би се венац од класја за који су стари веровали да их штити од злих сила.
Након успешно обављене жетве и нових зрна пшенице који би напунили амбаре за чланове породице, комшије и оне који су у овом догађају помагали приређивано је славље.
Данас су многи жетелачки обичаји нестали у овом крају. Променио се начин жетве, изгубиле се мобе, убрзао живот на селу. Посао који је обављао велики број сељана сада ради комбајн и тек неколицина људи.
Оно што је остало исто као и пре више стотина година јесте да је жетва за сељака најважнији догађај у години, а житно зрно и пуни амбари његов опстанак на имању, сигурност за домаћинство и породицу и разлог за срећу.
„Предања и обичаји Коцељеве: Гласови прошлости“: Пројекат остварен уз подршку општине Коцељева. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.
Пшеница се одвајкада у тамнавској долини сматрала светом биљком, божанским даром.
Жетвене свечаности су временом постале незаобилазан део живота сваког пољопривредника и заједнице.
Некадашња жетва, која је обично почињала почетком јула, у многоме се разликовала од данашњих. Наиме, обичаји везани за жетву укључивали су обредно руковање са првим снопом, прављење венаца од класја као и песме и игре које су славиле нови род жита и обезбеђивале срећу и благостање.
У давна времена комбајни нису постојали већ се жетва обављала ручно, најпре српом а потом косом. Мушкарци би косили, а жене сакупљале снопове, везивале их и слагале да се суше. Потом би их одвозили кући ради млаћења, тј. вршидбе, одвајања зрна од класја. Обичај је био да први сноп пожње и повеже домаћин.
Младе девојке и снахе из куће домаћина доносиле би жетеоцима у плетеним корпама храну. Након обављеног посла правио би се венац од класја за који су стари веровали да их штити од злих сила.
Након успешно обављене жетве и нових зрна пшенице који би напунили амбаре за чланове породице, комшије и оне који су у овом догађају помагали приређивано је славље.
Данас су многи жетелачки обичаји нестали у овом крају. Променио се начин жетве, изгубиле се мобе, убрзао живот на селу. Посао који је обављао велики број сељана сада ради комбајн и тек неколицина људи.
Оно што је остало исто као и пре више стотина година јесте да је жетва за сељака најважнији догађај у години, а житно зрно и пуни амбари његов опстанак на имању, сигурност за домаћинство и породицу и разлог за срећу.
Најновији број
4. децембар 2025.
