Тишина стварања и унутрашње буре

Живе боје следиле су контуре скице настале чистим графитом на старим џаковима кафе премазаним туткалом домаће израде. Уметник устаје. Одлаже четкице и палету. Затвара врата скромног атељеа. У мраку пресечном дневним светлом остаје отисак једног унутрашњег света, сањани спокој и немир ствараоца, сликара, педагога, бившег логораша. У потпису Ст Антонијевић.

-Када прођете оно што је он, научите да користите све. На позадини неких слика се још може видети натпис Made in Brasil. Деда је у атељеу имао мир, али није забрањивао било коме да учествује у стваралачком процесу. Гледао сам како попуњава скице. Памтим и мирис уљаних боја што их је најчешће користио. Када се осуше остајале су и квржице, то је био део његовог стила – говори унук Александар Симић.

Фото: Приватна архива

Протекле су 24 године од одласка Стевана Антонијевића, уникатног шабачког сликара, у небески атеље. Беше то почетком октобра 2001. године.

Када је Стеван рођен, свет је био разорен, али се имало чему надати. Оружје Великог рата је, те 1918, утихнуло и већина је наивно веровала како такве страхоте више бити неће. Уследило је још веће страдање свега две деценије касније. Мобилисан је одмах по нападу нациста на Београд. Крај априлског рата дочекао је као заробљеник. Постао је број. Војничку униформу заменио је логорашком у озлоглашеном заробљеничком логору Офлаг 6Ц Онснабрик. Четири године то му је била адреса и пакао.

- Причао нам је да су организовали представе, предавања, утакмице, све како би сачували ментално здравље. Борили су се и даље. Одбијали су оброке инсистирајући на бољој исхрани и то 1941. и успели су. Штитили су Јевреје који су били с њима. Храброст којој се и данас дивим – предочава ћерка Драгана Антонијевић Симић додајући да је после ослобођења у новој Југославији вођена кампања против њих и повратка.

Фото: Приватна архива

- Проглашени су војнициима краљевске војске, иако су они били мобилисана војска државе која је у том тренутку постојала. Многи од заробљеника су остали у Немачкој, неки су отишли у друге државе. Тата је желео да се врати. Путовао је пешке до Хановера, потом железницом, али је све било у прекиду. Кући је стигао у августу 1945.

Дочекала га је вест да је јединог брата Ивана однео ратни вихор. Ко је могао у девастираном свету и промењеној стварности да примети крхкотине личног универзума у коме ваља градити све од почетка.
Живео је у породичном дому у Грмићкој са супругом Љубицом и ћеркама Драганом и Иванком. Кућу је двадесетих година изградио његов отац Миливој. У малом дворишту Грмићске беше породични дом, место стварања и микрокосмос где се мешају мириси боја, домаће кухиње, цвећа, дрвећа и зрелих плодова из малог јагодњака, јединог у градском језгру. Стварао је Стеван породицу, каријеру, борећи се све време са последицама унутрашњих ужаса. Сликарство беше израз и излаз.

Фото: Приватна архива

-Пролазио је различите периоде као уметник, од импресионизма до кубизма. Волео је пејзаже, сеоске призоре и они су се провлачили кроз различите форме. Увек се сетим како је поједине детаље ивичио дебелим црним линијама. Вероватно је указивао на пропаст срспког села – додаје Александар.

-Волео је Поцерину и Шабац, њихове пејзаже, они су најчешће на његовим гвашевима. Уживао је да слика перунике, пољско цвеће, призоре из радничког живота. Сам је правио и рамове за своја дела, јер је сматрао да и оквир мора бити у складу са сликом – наглашава Драгана.

Био је један од омиљених професора румске и шабачке Гимназије. Организовао је предавања о познатим сликарима на Радничком универзитету у Шапцу. Заједно са Игором Белохлавеком, добрим пријатељем, осмислио је октобарску изложбу 1954. Манифестација с поводом, постала је традиција и из ње је настао еминентни, шабачки „Октобарски салон“, најдуговечнији у Србији.

Пролазио је различите периоде као уметник, од импресионизма до кубизма. Волео је пејзаже, сеоске призоре и они су се провлачили кроз различите форме

- Заробљенички дани су га стигли. Борио се с депресијом, бивао и добро и лоше, али је увек сликао. Пре него што је направио атеље, сликао је у кухињи, где год је било простора. Није му сметало да га гледамо док ствара, чак и да сугеришемо. Волео је и сликарство других, познавао уметнике, правце.
Дружио се с Мићом Поповићем, Десом Станић, Игором Белохлавеком, Маром Лукић Јелесић – сећа се ћерка.

Стеван Антонијевић је излагао на различитим заједничким изложбама, а приређене су и две самосталне изложбе у Народном музеју у Шапцу 1988. и 1993. године.

Живео је у времену светских бура и свака је тишину чинила величанственијом. Похвале и пажња су ласкали, но нису били његов свет. Тих човек, волео је, пре свега, мирно окружење најближих и топлину дома у којем је направио свој први и последњи корак.