Села у Посавини, некад и сад
Бело стадо, седе власи
Предања о селу су имала у изрезбареним рамовима, успомене и топле детаље носталгичних уздаха. Сада пак, у ужурбаној свакодневници ритам дроби и оно мало спонтаног или ти битисања од јутра до сутра.
Сада се тискају градови и млади у њима, где се битка са посвећеношћу губи већ на старту а материјално доминира у неком искривљеном поимању живљења. Од Бога дато, присећају се старине, тка ћилиме лепоте попут народних ношњи осликаних у песми и игри као бело стадо на зеленим ливадама. Ту се гнезди топлина ко ластавице у гнезду.
А предање беседи и о чобанима и чобаницама који су крали тренутке бегенисања. Оста предање да је Драгиња ломила гранчицу да Цветин зна, по договору, где је потерала стадо. И ту би у окриљу шумарка изнедрили лепоту која у причи старина оста, да се млађани уздахом огласе.
Беху то некад и бела стада и врели и дани и ноћи а за месечине се и жело и копало. У само једној фамилији било и по двадестак девојака које би знале окопати и повеће њиве да у повратку са уврату свака од њих има тек по пола врсте куруза, зар и треба рећи да се песма орила побрђима.
Сада слика од седих власи и опустелих пашњака зјапи ко празна тестија у рукама старице а до у видокруг се проредиле куће и тек по које грло оваца.
Села Посавине су испратила чобанице у заборав који носе градови претрпани, из којих се тек кад иње седих власи прошара косу оживе прадедовска огњишта. Да изнова ткају сетна присећања попут некад чобанина који памти прадедовске речи да огњиште осим пуцкетања пања има и магнет који плам чува и да се мора остарели чобанин враћати где се ,волели су стари рећи, попут зеца окотио...
А времешни мудровали, ко разуме реће му се само...
„Корени и будућност - културна баштина Владимираца“: Пројекат остварен уз подршку општине Владимирци. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.
Сада се тискају градови и млади у њима, где се битка са посвећеношћу губи већ на старту а материјално доминира у неком искривљеном поимању живљења. Од Бога дато, присећају се старине, тка ћилиме лепоте попут народних ношњи осликаних у песми и игри као бело стадо на зеленим ливадама. Ту се гнезди топлина ко ластавице у гнезду.
А предање беседи и о чобанима и чобаницама који су крали тренутке бегенисања. Оста предање да је Драгиња ломила гранчицу да Цветин зна, по договору, где је потерала стадо. И ту би у окриљу шумарка изнедрили лепоту која у причи старина оста, да се млађани уздахом огласе.
Беху то некад и бела стада и врели и дани и ноћи а за месечине се и жело и копало. У само једној фамилији било и по двадестак девојака које би знале окопати и повеће њиве да у повратку са уврату свака од њих има тек по пола врсте куруза, зар и треба рећи да се песма орила побрђима.
Сада слика од седих власи и опустелих пашњака зјапи ко празна тестија у рукама старице а до у видокруг се проредиле куће и тек по које грло оваца.
Села Посавине су испратила чобанице у заборав који носе градови претрпани, из којих се тек кад иње седих власи прошара косу оживе прадедовска огњишта. Да изнова ткају сетна присећања попут некад чобанина који памти прадедовске речи да огњиште осим пуцкетања пања има и магнет који плам чува и да се мора остарели чобанин враћати где се ,волели су стари рећи, попут зеца окотио...
А времешни мудровали, ко разуме реће му се само...
Среја Косанић
Најновији број
9. април 2026.
