СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ФЛОРИЈАНОВА ФЛОРА
Најлепши део свог послератног детињства провео сам живећи у Сремској улици на Баиру у близини Градског парка. Из тог периода у сећању ми је остало дубоко урезано чудно име човека који се звао Флоријан. Сећам се да је радио и становао у Градском парку. Ево после 60 година коначно сам успео да сазнам нешто више о њему. Прикупљајући податке о старом парку, кроз који су вероватно прошла сва шабачка деца, ступио сам у контакт са Флоријановим сином Шапчанином Илијом Милер.Он ми је испричао целу животну причу о свом оцу Флоријану, човеку чије је име била и његова професија.
Пре 1900. године Јозеф и Ана Милер доселили су се из Немачке у бившу Аустро-Угарску са више деце. Живели су у Раковцу код Беочина где се 1904. године родио Флоријан. Касније се школовао за вртлара, односно цвећара. У потрази за послом пут га је одвео у Београд где је око 1927. године почео да ради код познатог адвоката Арсе Стаменковића. Као одличан познавалац хорти културе одржавао је винограде и воћњаке богатог адвоката. На Сењаку становао је Жарко Гашић који је у Шапцу имао велико имање. Флоријан Милер се истакао својим знањем и Гашић га је ангажовао 1938. године и послао у Шабац да буде надзорник на имању. Дошавши у Шабац Флоријанов први посао на Гашића имању био је да засади ред јаблановакоји су се из Шапца видели до пре двадесетак година. Флоријан је живео на имању са малолетним сином и женом Радом која је умрла 1943. године. Други светски рат био је у току. На великом имању гајило се поврће и храна за исхрану Гашићевих коња. У окупираном Шапцу Немцима све то одговарало и на имању су сместили и своје коње који су им служили за вучу топова. Флоријан је врло педантно радио и надгледао групу својих радника али су и Немци надгледали њега. Због свог порекла и доброг рада ипак је стекао извесно поверење што му је омогућавало да неке Шапчане спасе од Немаца.
За то време у Београду била је потрага за комунистима. Жарко Гашић, власник имања у Шапцу био је добар пријатељ са Полићевићима из Београда који су такође имали велико имање у Шапцу. Рођена сестра комунисте Коче Поповића била је удата за Полићевића и у договору са Жарком Гашићем она је Кочу пребацила у Шабац на имање код Флоријана где је три месеца чувао свиње. Флоријан није знао ко је Коча Поповић све до једнога дана када је у сену пронашао гомилу пропагандних летака и схватио да на имању чува важну политичку особу. Од свих је крио своје сазнање али је опоменуо Кочу и рекао му да буде опрезнији. Коча је по Шапцу растурао летке, а најмање је чувао свиње. Флоријанов шурак од прве жене Милорад који се такође крио на имању и био млади скојевац, чуо је Кочу како певуши шпанске песме и схватио да овај није обичан свињар. Почео је да убеђује Кочу да се учлани у партију. Овај је то одбијао говорећи: „Нисам ја за то. Моје је да чувам свиње“. Флоријан видевши да му шурак убеђује Кочу, уклања га са имања да би сачувао његову безбедност. Постаје ,,вруће“ и долази време да се Коча склони даље. Група Партизана долази по њега и хоће да укључе радио станицу и прислушкују Немце. Коча им забрањује са речима: „Овде живи човек са малолетним дететом. Они вреде више од информација које ћете чути. Можете бити откривени а они недужни ће настрадат“. Партизани са Кочом Поповићем напустили су Гашићево имање и склонили се испред носа Немаца.
Рат се завршио а Флоријанов образ и руке остали су чисти.
Држава је Жарку Гашићу конфисковала имање, а Флоријан је добио радно место у Градском зеленилу уз помоћ Илије Поповића -Спириновца и Вуке Поповић. Његов први послератни радни задатак био је да исуши терен у Масариковој улици где је за време рата била сточна пијаца и засади парк који и данас постоји. За становање са малим дететом Флоријан се пресељава у малу кућицу са два одељења која се налазила иза Градског парка. Жени се са Саветом која је са њим радила на Гашића имању. Сина Илију добили су 1947. године. Послератни услови су били тешки. Општа несташица али Милер Флоријан трпео је све као и остали Шапчани и није му падало на памет да тражи помоћ од свог ,,ратног свињара“ Коче Поповића. После седам, осам година из два одељења четворочлана породица Милер преселила се у оближњу приземну кућу у којој су са друге стране становали Алекса и Кристина Маринковић. Та кућа је постојала до око 1960. године када сам је снимио и незнајући ко живи у њој. Флоријан је одржавао парк и зеленило по граду. Непосредно уз кућице иза парка налазиле су се и две стакларе. Оне су биле укопане у земљу и покривене стакленим кровом. Лети је стакло кречено да би се смањила количина светлости и топлоте, а зими је Флоријан ложио пећ и топао ваздух убацивао у стакларе. Радио је посао који је изузетно познавао, волео и по којем је носио име. Посао и стан добио је од „Зорке“ око 1956. године. На месту где се данас гради нови пливачки базен почео је да гради стаклару и прави расадник зеленила. У то време радио је ,,Самостални погон“ који је временом постао ,,Фабрика за заштиту биља“ при ХИ ,,Зорка“. То је изискивало и огледно добро са великим стакларама и воћњацима. На огледном добру су испробавани произведени Зоркини пепарати. Флоријан је са својом екипом неуморно радио, а огледно добро са воћњаком покривало је велики простор на којем је данас пливачки базен, Хала спортова и бензинска пумпа. Сваке јесени са огледног добра бране су тоне јабука за раднике фабрике „Зорка“. Године су пролазиле у раду а Флоријан је пред пензију 1970. године кроз шалу говорио: ,,Ја цео живот гајим да биљке буду здраве и лепе, а ови лаборанти их трују и уништавају“. По позиву Флоријан је радио и по многим бањским парковима али није хтео да напусти Шабац. Око 1965. године Жоја Топаловић довео је Флоријана у Липолист да му накалеми неколико ружа које су му постале љубав а касније уносан посао. Своје богато знање из хорти културе Флоријан Милер несебично је преносио другима и тако са својом флором доживео деведесет две године.
Пре 1900. године Јозеф и Ана Милер доселили су се из Немачке у бившу Аустро-Угарску са више деце. Живели су у Раковцу код Беочина где се 1904. године родио Флоријан. Касније се школовао за вртлара, односно цвећара. У потрази за послом пут га је одвео у Београд где је око 1927. године почео да ради код познатог адвоката Арсе Стаменковића. Као одличан познавалац хорти културе одржавао је винограде и воћњаке богатог адвоката. На Сењаку становао је Жарко Гашић који је у Шапцу имао велико имање. Флоријан Милер се истакао својим знањем и Гашић га је ангажовао 1938. године и послао у Шабац да буде надзорник на имању. Дошавши у Шабац Флоријанов први посао на Гашића имању био је да засади ред јаблановакоји су се из Шапца видели до пре двадесетак година. Флоријан је живео на имању са малолетним сином и женом Радом која је умрла 1943. године. Други светски рат био је у току. На великом имању гајило се поврће и храна за исхрану Гашићевих коња. У окупираном Шапцу Немцима све то одговарало и на имању су сместили и своје коње који су им служили за вучу топова. Флоријан је врло педантно радио и надгледао групу својих радника али су и Немци надгледали њега. Због свог порекла и доброг рада ипак је стекао извесно поверење што му је омогућавало да неке Шапчане спасе од Немаца.
За то време у Београду била је потрага за комунистима. Жарко Гашић, власник имања у Шапцу био је добар пријатељ са Полићевићима из Београда који су такође имали велико имање у Шапцу. Рођена сестра комунисте Коче Поповића била је удата за Полићевића и у договору са Жарком Гашићем она је Кочу пребацила у Шабац на имање код Флоријана где је три месеца чувао свиње. Флоријан није знао ко је Коча Поповић све до једнога дана када је у сену пронашао гомилу пропагандних летака и схватио да на имању чува важну политичку особу. Од свих је крио своје сазнање али је опоменуо Кочу и рекао му да буде опрезнији. Коча је по Шапцу растурао летке, а најмање је чувао свиње. Флоријанов шурак од прве жене Милорад који се такође крио на имању и био млади скојевац, чуо је Кочу како певуши шпанске песме и схватио да овај није обичан свињар. Почео је да убеђује Кочу да се учлани у партију. Овај је то одбијао говорећи: „Нисам ја за то. Моје је да чувам свиње“. Флоријан видевши да му шурак убеђује Кочу, уклања га са имања да би сачувао његову безбедност. Постаје ,,вруће“ и долази време да се Коча склони даље. Група Партизана долази по њега и хоће да укључе радио станицу и прислушкују Немце. Коча им забрањује са речима: „Овде живи човек са малолетним дететом. Они вреде више од информација које ћете чути. Можете бити откривени а они недужни ће настрадат“. Партизани са Кочом Поповићем напустили су Гашићево имање и склонили се испред носа Немаца.
Рат се завршио а Флоријанов образ и руке остали су чисти.
Држава је Жарку Гашићу конфисковала имање, а Флоријан је добио радно место у Градском зеленилу уз помоћ Илије Поповића -Спириновца и Вуке Поповић. Његов први послератни радни задатак био је да исуши терен у Масариковој улици где је за време рата била сточна пијаца и засади парк који и данас постоји. За становање са малим дететом Флоријан се пресељава у малу кућицу са два одељења која се налазила иза Градског парка. Жени се са Саветом која је са њим радила на Гашића имању. Сина Илију добили су 1947. године. Послератни услови су били тешки. Општа несташица али Милер Флоријан трпео је све као и остали Шапчани и није му падало на памет да тражи помоћ од свог ,,ратног свињара“ Коче Поповића. После седам, осам година из два одељења четворочлана породица Милер преселила се у оближњу приземну кућу у којој су са друге стране становали Алекса и Кристина Маринковић. Та кућа је постојала до око 1960. године када сам је снимио и незнајући ко живи у њој. Флоријан је одржавао парк и зеленило по граду. Непосредно уз кућице иза парка налазиле су се и две стакларе. Оне су биле укопане у земљу и покривене стакленим кровом. Лети је стакло кречено да би се смањила количина светлости и топлоте, а зими је Флоријан ложио пећ и топао ваздух убацивао у стакларе. Радио је посао који је изузетно познавао, волео и по којем је носио име. Посао и стан добио је од „Зорке“ око 1956. године. На месту где се данас гради нови пливачки базен почео је да гради стаклару и прави расадник зеленила. У то време радио је ,,Самостални погон“ који је временом постао ,,Фабрика за заштиту биља“ при ХИ ,,Зорка“. То је изискивало и огледно добро са великим стакларама и воћњацима. На огледном добру су испробавани произведени Зоркини пепарати. Флоријан је са својом екипом неуморно радио, а огледно добро са воћњаком покривало је велики простор на којем је данас пливачки базен, Хала спортова и бензинска пумпа. Сваке јесени са огледног добра бране су тоне јабука за раднике фабрике „Зорка“. Године су пролазиле у раду а Флоријан је пред пензију 1970. године кроз шалу говорио: ,,Ја цео живот гајим да биљке буду здраве и лепе, а ови лаборанти их трују и уништавају“. По позиву Флоријан је радио и по многим бањским парковима али није хтео да напусти Шабац. Око 1965. године Жоја Топаловић довео је Флоријана у Липолист да му накалеми неколико ружа које су му постале љубав а касније уносан посао. Своје богато знање из хорти културе Флоријан Милер несебично је преносио другима и тако са својом флором доживео деведесет две године.
Најновији број
18. април 2024.
