Топлина музичког загрљаја

Изван садашњости, паралелно с њом, постоји сфера музике. Тамо одлутају они који знају да дарују, чују, разумеју, осете. Сусрећу се на једном простору стварни и нестварни, додирну се животи, а више од свега се разумеју и када нешто тишти и када радује.

И на новом крају октобра, сусреле су се две џез збиље. Тачка пресека је Шабац, центар. Забринуто, с погледом на доле пријатеља чека саксофониста са шубаром, у белој кошуљи, црвеном јелку и зеленим чакширима.

Фото: Глас Подриња

-Надао сам се да ћу те видети с осмехом Фиш пријатељу - чуо је добро познату интонацију Беџијевог гласа.

Остао је и он веран свом црном оделу, похабаној кошуљи и старом шеширу. Кожа на ципелама и футроли с гитаром збрајају огреботине као годове.

Насмејао се домаћин драгом лику, али срећна крива није остала дуго на лицу. Покушавао је безуспешно да је врати, док је гост спуштао свој инструмент. Интервали су били прекратки.

-Памтим и боље дане пријатељу, опрости што нисам у елементу, стварно ми је драго што те видим поново.

-Све знам и разумем, жао ми је што се у радости не срећемо, али једнако се осећам добродошло као и увек, као да сам код куће.

Причали су о дугој години, међуфестивалским данима, безброј је тема било. Између реченица много гласне тишине.

-Али Ту смо Фиши мој, на нашем старом месту, у нашим униформама, на два дана то је бар важно – покушао је да врати расположење дошљак из далека.

-Јесмо, музика је наш универзум, некада и склониште, када овај где свратимо да се сретнемо, не пружа мир - говори домаћин из срца.

-Наздравимо у то име, шабачки џезерски - каже Беџи подижући футролу с гитаром. Фиш наздравља торбом где држи сакс.

Фото: www.soinfo.org

Када су се сусрели био је сутон, сада је већ реско вече. Људи лагано долазе. Свежи октобар их мами у затворено. Беџи и Фиш гледају из даљине у најавни постер.

-Ко нам вечерас свира пријатељу? - Беџи пита.
- Марковић - Илић секстет (петак, 24. октобар, 20:30), џез какав би морао бити. Слушали смо их нас двојица пре коју годину. Знаш за дуо Марковић - Гут, е па због њих су они осмислили такав назив. Бане Марковић је на Академији дипломирао контрабас...

-Знам га - прекинуо га је Беџи док је гледао у фотографију - свирао је са Чатом Бејкером, Мек Пирсоном, Боувијем...

-То је тај, а погледај у Ивана Илића, тромбонисту - рече Фиш и показа на лик.
-О да, слушао сам га на Берклију, а после и по целом свету на фестивалима.

- То су они, мало су отели именом славу, али знаш са фестивала сигурно и Ивана Радивојевића - Беџи је потврђивао - а мајстори су и: Аца Јаћимовић, Милован Пауновић и Милош Грбатинић, сви стотине концерта имају у себи - збори Фиш.

Беџи је осмехом потврдио да не сумња у Фишову процену. Суботичани што ће изаћи после секстета нису му били познати.

-Зову се Blue (петак, 24. октобар, 22:00), свирају блуз, али се уз њих не осећаш blue (тужно). Свирају све. Не живе од музике, а умеју као професионалцо, сваки је радио у више бендова, а сарађују са нашим човеком, мајстором Мирком Томићем.

-Знам за Мирка, слушао сам га често - укључује се Беџи.

-Долазе са севера, али имају енергију за све четири стране света. Свирају ауторско, али и непревазиђено од других. Увек на свој начин.

-Могли би те мало орасположити? - пита Беџи не кријући наду у гласу.

Гужва се створила, потом и проредила, свако је пронашао своје место у публици. Фиш и Беџи не требају посебна седишта.

-Неће бити лако, али пружам прилику - одговара Фиш.

Имао је спремно излагање домаћин и за други дан, али је одустао. У следећем ћаскању ће о Милану Петровићу и блузерима из Скопља. Почињу концерти петка, далеко је субота.