Пола живота у хуманости – сећање на доктора Стеву

Прошле седмице напустио нас је примаријус др Стеван Станковић. У претходном броју објавили смо сећање на њега из пера његове колегинице, прим. др Љиљане Станимировић, која се осврнула на његов професионални рад и породицу. У овом броју доносимо сећање на његове хуманитарне активности, које потписује Милутин Шестић, бивши секретар Општинске организације Црвеног крста Шабац и, пре свега, Стевин дугогодишњи пријатељ.

„Понекад се запитам постоје ли још људи који су, као наш доктор Стева, живели хуманост, а не само причали о њој. За њега то није био позив, ни обавеза, већ начин постојања. Од основне школе па све до последњих дана, он је био човек који је помагао, лечио, бодрио и тешио.

Сећам се како је, као лекар, од 1964. године свој рад посветио сваком човеку на територији шабачке општине. Нема села у које није крочио, нема засеока у којем није држао предавање, саветовао, разговарао с људима преко организације Црвеног крста. Његова врата, као и његово срце, увек су била отворена.

Када је био председник Општинске организације Црвеног крста, за нас који смо с њим радили то је био златни период. Својом енергијом покретао је све. Памтим га како радни дан почиње у шест ујутру, а кући, често, стиже тек увече — јер га је сваки пролазник заустављао, питао за савет, а он никоме није остајао дужан одговора.

Доктор Стева није познавао границе када је помоћ у питању. Ишао је у Скопље после земљотреса, у Црну Гору после катастрофа — где год је требало, Стева је био тамо. Сетићу се увек његове посвећености када су деведесетих стизале избеглице. У време када у Шапцу нисмо имали ни квадрат колективног центра за избеглице, он је издејствовао да се у Варни изгради простор за смештај људи који су изгубили све. Свакодневно је долазио на градилиште, а касније, када је центар отворен, није прошао ниједан дан а да није свратио да чује нечију муку и подели реч утехе.

Захваљујући његовој упорности и подршци међународних хуманитарних организација, подигнута је и зграда у Мачванској улици (бивша Небојше Јерковића)— простор намењен припреми школских ужина за хиљаде ђака. Нажалост, та активност, по одласку доктора Стеве из Организације, никада није заживела.
Да би успешно била организована произодња школских ужина, био је неопходан магацин за складиштење робе. Поново, уз помоћ хуманитарних организација, поново са Стевом на челу општинске организације, саграђен је магацин од 2.000 квадрата у Слободној царинској зони, који данас није у намени за коју је именован.

Пословни простор наше организације добио је нови живот захваљујући његовој идеји и подршци међународних хуманитарних организација. Дозидани су спратни део и поткровље и направљено 300 квм пословног простора где су се бројне активности могле довијати

Када бих морао да издвојим оно што је њега највише радовало — то су били људи. Деца, млади, сељаци, старији, сви којима је прилазио с једнаким осмехом и поштовањем. Увек је говорио да Црвени крст мора да живи у народу, не само у просторијама. Тако смо покренули програм „Отворене школе“ током летњег распуста, где су се деца играла, учила и дружила у својим двориштима. Уводили смо и програме здравствених предавања у школама — свако дете је имало прилику да научи нешто о сопственом здрављу.

Са посебним жаром водио је акцију „Селу у походе“ — ишао је од куће до куће, прегледао мештане, саветовао како да побољшају хигијену, како да сачувају здравље породице.

Организовао је и опоравке деце на мору — сваке године по више од хиљаду и по малишана путовало је на летовање у организацији Црвеног крста.

И у области социјалне заштите био је непоколебљив. Акцијама солидарности успевали смо да обезбедимо одећу и обућу за најсиромашнију децу — захваљујући њему ниједно дете у Шапцу није остало необучено за школу.

Доктор Стева није само радио у Црвеном крсту. Он је живео Црвени крст.
Његов траг не мери се квадратима, нити бројем активности — већ људима који га памте, као што га и ја памтим. Са поштовањем, поносом и неизмерном захвалношћу.“