НЕПРОЦЕЊИВА УЛОГА ЗАНАТЛИЈА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Стуб друштвеног живота и културног развоја
Према сећањима и казивањима тадашњих становника коцељевачке чаршије, записаних у публикацији “Сећања”, занатлије су после Првог светског рата били носиоци не само привредног, већ свеукупног друштвеног живота вароши на Тамнави, укључујући и културни развој.
А како је то код Срба обично бивало, све је почињало у кафани. Није било друге забаве осим да се увече, по обављеном послу састају уз “полић ракије и уобичајено мезе”. Ипак, то нису биле обичне седељке, већ осмишљена дружења која су се одвијала према одређеном сценарију. Уз незаобилазну музику и комичне сценске приказе у којима су исмеване згоде и незгоде, коцељевачке занатлије су се свакодневно састајале у кафанама.
Њима се убрзо придружују и други, учени људи, попут лекара и апотекара, чији долазак је дао замах надареним занатлијама који су закупили сто у једној од кафана и назвали га “Мајсторски сто” за којим су седели, свирали и певали, прикупљајући прилоге за будуће Друштво.
Обично би један од занатлија почињао седељку “рапортом врапца”, где би се на комичан начин осврнуо на догађаје из протекле седмице. Затим би уследило музицирање оркестра “за своју душу” али и све присутне у кафани. После музичког дела следио је мањи позоришни комад, па дељење шарених картона на чијим полеђинама су биле исписане смешне поруке које су се односиле на све присутне, тако да су се вечери завршавале салвама смеха и песме, уз обавезне вруће крофне.
Како су тих година у нашој земљи била оснивана различита друштва и удружења, не чуди што се то догодило и у Коцељеви. Али, оно што га чини необичнијим у односу на друге јесте његов назив, Удружење ленштина “Трут” чија је крилатица била “Једи, пиј и спавај”. Његови чланови и оснивачи су неколико година касније били и оснивачи коцељевачког културно-просветног друштва “Занатлија”.
У прво време друштво броји 24, а убрзо затим и дупло више чланова. У оквиру њега су радиле дилетантска, певачка и тамбурашка секција. Глумачка је била најангажованија па је убрзо, после првог наступа почетком 1933.године, изашла из локалног оквира и почела да приказује представе по околним местима, а сав приход који је на тај начин бивао остварен усмераван је за куповину књига.
Само две године касније званично је основана Књижница са читаоницом, а позоришни комади су се приказивали у просеку једном месечно. На репертоару су била готово сва Нушићева дела, затим “Кир Јања”,” Хајдук Станко”, “Вода са планине”, “Избирачица”, “Хеј, Словени”, “Покондирена тиква”, “Сеоске лоле”, “Кнез Иво од Семберије”...
У почетку су чланови дилетантске трупе имали бројне тешкоће, а један од највећих проблема био је недостатак глумица за женске улоге, па се тако један од њих облачио у женске костиме и својом појавом изазивао овације и одушевљење публике. Прву женску улогу са певањем одиграла је Љубица, жена Чеде Матића, поткивача, па је тако “пробијен лед” јер су се групи потом почеле придруживати и друге.
Невероватно је са колико ентузијазма, ширине и радости су људи тога доба били ангажовани. Занатлије, али и учитељи, лекари, апотекари, свештеници су у немашти послератног периода налазили разлога да покрећу ствари и уређују свој друштвени живот, да мисле о култури и баве се њоме.
„Предања и обичаји Коцељеве: Гласови прошлости“: Пројекат остварен уз подршку општине Коцељева. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.
А како је то код Срба обично бивало, све је почињало у кафани. Није било друге забаве осим да се увече, по обављеном послу састају уз “полић ракије и уобичајено мезе”. Ипак, то нису биле обичне седељке, већ осмишљена дружења која су се одвијала према одређеном сценарију. Уз незаобилазну музику и комичне сценске приказе у којима су исмеване згоде и незгоде, коцељевачке занатлије су се свакодневно састајале у кафанама.
Њима се убрзо придружују и други, учени људи, попут лекара и апотекара, чији долазак је дао замах надареним занатлијама који су закупили сто у једној од кафана и назвали га “Мајсторски сто” за којим су седели, свирали и певали, прикупљајући прилоге за будуће Друштво.
Обично би један од занатлија почињао седељку “рапортом врапца”, где би се на комичан начин осврнуо на догађаје из протекле седмице. Затим би уследило музицирање оркестра “за своју душу” али и све присутне у кафани. После музичког дела следио је мањи позоришни комад, па дељење шарених картона на чијим полеђинама су биле исписане смешне поруке које су се односиле на све присутне, тако да су се вечери завршавале салвама смеха и песме, уз обавезне вруће крофне.
Како су тих година у нашој земљи била оснивана различита друштва и удружења, не чуди што се то догодило и у Коцељеви. Али, оно што га чини необичнијим у односу на друге јесте његов назив, Удружење ленштина “Трут” чија је крилатица била “Једи, пиј и спавај”. Његови чланови и оснивачи су неколико година касније били и оснивачи коцељевачког културно-просветног друштва “Занатлија”.
У прво време друштво броји 24, а убрзо затим и дупло више чланова. У оквиру њега су радиле дилетантска, певачка и тамбурашка секција. Глумачка је била најангажованија па је убрзо, после првог наступа почетком 1933.године, изашла из локалног оквира и почела да приказује представе по околним местима, а сав приход који је на тај начин бивао остварен усмераван је за куповину књига.
Само две године касније званично је основана Књижница са читаоницом, а позоришни комади су се приказивали у просеку једном месечно. На репертоару су била готово сва Нушићева дела, затим “Кир Јања”,” Хајдук Станко”, “Вода са планине”, “Избирачица”, “Хеј, Словени”, “Покондирена тиква”, “Сеоске лоле”, “Кнез Иво од Семберије”...
У почетку су чланови дилетантске трупе имали бројне тешкоће, а један од највећих проблема био је недостатак глумица за женске улоге, па се тако један од њих облачио у женске костиме и својом појавом изазивао овације и одушевљење публике. Прву женску улогу са певањем одиграла је Љубица, жена Чеде Матића, поткивача, па је тако “пробијен лед” јер су се групи потом почеле придруживати и друге.
Невероватно је са колико ентузијазма, ширине и радости су људи тога доба били ангажовани. Занатлије, али и учитељи, лекари, апотекари, свештеници су у немашти послератног периода налазили разлога да покрећу ствари и уређују свој друштвени живот, да мисле о култури и баве се њоме.
Весна Бошковић
Најновији број
12. март 2026.
