МОЈИ ПРОФЕСОРИ

После завршене основне школе у Вежбаоници Учитељске школе где су ми учитељи били Мирослав Дабић и Јулијана Томић, уписан сам у први разред Шабачке гимназије 1928. године. Поред прве гимназијске зграде (данас Народни музеј), постојала је и нова велика зграда према улици Војводе Мишића.
У то време скоро половина професора били су руски емигранти. Познато је да је краљ Александар Карађорђевић 1917. године, за време руске револуције, примио и одобрио усељавање преко 100 хиљада руских избеглица. То су углавном били руски високи царски официри, свештеници и калуђери и имућни Руси-противници црвене револуције и присталице белогардејаца.
И данас су ми у живом сећању неки професори-Руси. Француски ми је предавала већ у старијим годинама г-ђа Сљоскин а звали смо је Дусманка јер нас је умиривала француски ,,Дусман!“.(мир!)
Математику и историју у петом разреду предавали су Александар Лукијанов и Григорије Коновал. Били су нежење, спавали су и хранили се у приватним породицама. За време једног школског одмора пред час Лукјанова мој друг Милош Димитријевић на табли написа:
„Коновал и Лукијан траже стан
Ако буде добра храна остаће месец дана.
Ако буде лоша храна појешће Коновал Лукијана!“
Не потраје дуго уђе Лукијанов. Погледа на таблу.
- Но, ткоје ово написал?!
Нико се не јавља а у себи се смешкамо.
- Редар изађи и избриши таблу. И на томе се завршила наша шала.
Најстрожији професор био је Димитрије Мита Ђорђевић. Предавао је општу географију у петом разреду. Нико није могао добити већу оцену од тројке или четворке. Дедину петицу добио је одличан ученик Вита Ђукнић, сељачко дете села Трбосиља на планини Церу.
Професор Мита имао је два хобија: гајење ружа и фудбалски клуб „Мачва“. Био је стари нежења. Становао је са мајком у улици Косте Абрашевића. Кућа је била на углу према лици Вука Караџића. У башти коју је од улице одвајала ниска ограда, Мита је гајио руже. Пролазници су се дивили лепотама ових ружа. Кажу да је успео да одгаји и ружу са црним латицама.