Разумевање за приступачну заједницу

Школа знаковног језика коју у Библиотеци шабачкој води Горица Рајичић, први тумач знаковног језика у таквој установи културе у Србији, почела је 27. октобра. Програм обухвата 12 области, а у групи има највише чујућих полазника, што указује на развијену свест и емпатију људи. Претежно је реч о особама старијим од 30 година чија је професија блиско повезана са инклузијом.

Мост између светова
-Највећи број полазника је чујући, што указује на развијену свест о инклузији и потреби учења знаковног језика. Програм је конципиран тако да пређемо 12 области које обухватају основе знаковног језика и довољне су за основну комуникацију и споразумевање са глувим и наглувим особама. Временски рок за завршетак школе нисмо одредили. Када проценимо да су савладали предвиђено градиво, можемо рећи и да је обука завршена- рекла је Горица Рајичић непосредно пред почетак трећег часа првог дана радне седмице.

Фото: "Глас Подриња"

За своје ученике има само речи хвале и указује да су показали да препознају значај изградње мостова међу људима и превазилажења разлика.

-Група је фантастична, заиста су драги и посебни. Имају развијену емпатију, разумевање, потребу да буду мост између светова који се не срећу често заједно. Показали су иницијативу да заједно, као истомишљеници, саговорници, градимо приступачну заједницу, што и јесте циљ ове школе. Волела бих да сви будући полазници размишљају у том смеру- напоменула је она.

Часови су сваког понедељка од 16.15 сати, а сви који не стигну, у договору, могу да надокнаде пропуштено током недеље. Полазници су између осталих и здравствени радници- сурдолог, психолог, педијатар којима је главни мотив да помогну особама које не чују кад им се укаже прилика.

Фото: "Глас Подриња"

Учење за цео живот
-Има и оних који су само желели да науче знаковни језик јер им је занимљив. Многи кажу да им је знаковни језик терапија и драго ми је да тако делује на њих. Радимо без пресије, желимо да се осећају комотно, да науче да раде нешто корисно и добро. Библиотека шабачка је иначе једина која има услугу тумача за знаковни језик и корисници који су глуви и наглуви ће сада имати потпуно исти третман као сви наши други корисници. Моћи ће да прате све наше програме и учествују у нашим активностима, а имаће подршку тумача, односно преводиоца за знаковни језик. Сматрамо да је то баш велика и важна ствар. Циљ нам је да бришемо комуникацијске баријере и да се сви осећају добродошло- истакла је Рајичићева.

Први клинички сурдолог у Шапцу и специјалиста дефектологије, магистар Мирјана М. Савић, иако у пензији, сматра да је учење процес који траје цео живот.

-Без обзира на године живота, и даље желим да учим и да свој мозак храним менталном храном. Горица је започела нешто ново у нашем граду, ја сам са друге стране била први званични сурдолог у клиничкој пракси, основала сам ту струку и касније је и проширила. Остала је још једна колегиница у продужетку, не знам да ли ће због незапошљавања кадрова да угасе ту позицију. То би било жалосно, јер је рехабилитација глувих и наглувих изузетно значајна. Зато је и ова традиција првина коју Горица наставља у Шапцу изузетно важна- напоменула је и додала да жели да научи нешто што није имала прилику бавећи се клиничком праксом.

Фото: "Глас Подриња"

-Ми смо на факултету учени да искључиво користимо стандардни орални говор, а са одраслима који изгубе слух смо комуницирали методом читања говора са уста. Сматрам да је ово драгоцено и да би здравствени радници, поготово они који раде на шалтерима, морали да знају основе знаковног језика.
Особе са оштећеним слухом имају велики проблем у комуникацији уопште и ово је јако значајан пројекат за нашу средину- нагласила је мр Савић.

Нова шанса
Аника Товиловић је прва Шапчанка којој је уграђен кохлеарни имплант. Оперисана је у узрасту када слушни апарати више нису могли да јој помогну. Данас ради у предузећу СЕТ као административни радник.

Фото: "Глас Подриња"

-Завршила сам редовно основну и средњу школу, захваљујући шабачкој болници, родитељима који су са мном свакодневно вежбали код куће и стручњацима који су ми помогли. Оперисана сам у Новом Саду 2003. године, прошла период адаптације и привикавања који је трајао две године и успела да водим уобичајен живот. Разумем колико је тешко када постоје баријере у комуникацији, јер нису сви имали ту могућност и срећу да им организам прихвати помагала. Зато ми је много важно да начим знаковни језик и помогнем људима којима је потребно, јер сам се неретко нашла у таквим ситуацијама, а нисам знала како да им изађем у сусрет- нагласила је Аника.

За савладавање знаковног језика важна је вежба, тренинг и континуитет. Заинтересовани и даље могу да се пријаве путем телефона или личним доласком у Библиотеку шабачку, као и путем друштвених мрежа, како би могле да се формирају нове групе полазника спремних да сви заједно граде свет без баријера у коме за сваку различитост постоји разумевање.