НЕКАДАШЊИ ВИД ОКУПЉАЊА И СЕОСКИХ ЗАБАВА
ПРЕЛИ ПРЕЛО, МИЛО ДО МИЛОГА
Данашње генерације тешко могу да замисле живот без кафића и кафана, а некада је то у великом броју села била уобичајена појава, што не значи да се људи и тада нису окупљали и дружили. Можда и више него данас. Људи су у великој мери били упућени једни на друге, функционисали су у заједници, помагали и испомагали се. Прилика за то била су и прела.
Био је то облик женске мобе, претежно ноћне и обичај међусобног помагања у селу, веома распрострањен и у коцељевачком крају.
Прела су била истовремено и облик сеоске друштвености, једна врста вечерњих састанака сеоских жена и девојака који су имали сврху узајамне помоћи у раду, јер су се на њима обављали одређени послови попут предења вуне, ткања, чишћења перја, круњења кукуруза...
У то време није се куповала одећа и постељина већ се све израђивало у оквиру домаћинства. Требало је спремити и мираз, такозвану девојачку спрему.
Она су истовремено имала и друштвено-забавну функцију и представљала су важан сегмент живота не само на селу, већ и у вароши. На прелу се радило, певало, веселило, играло, а старији људи су препричавали своје доживљаје и догађаје. То је неретко био и једини вид забаве у току зимских месеци.
На прела се често ишло пешке из села у село. Мушкарци би се, када се посао заврши, придружили женама и тада је настајала прилика за збијање шала и рађање нових љубави, за “гледање” момака и девојака.
Стиче се утисак да су људи у прошлости имали много мање него данашње генерације, али да су били задовољнији, више се дружили и међусобно поштовали. Колико је овај вид друштвеног живота на селу био важан говори и приповетка Јанка Веселиновића “На прелу”, настала у време када је чувени српски књижевник био учитељ у коцељевачком селу Свилеуви и када је у писано дело преточио дешавања на прелу у једном засеоку.
„Предања и обичаји Коцељеве: Гласови прошлости“: Пројекат остварен уз подршку општине Коцељева. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.
Био је то облик женске мобе, претежно ноћне и обичај међусобног помагања у селу, веома распрострањен и у коцељевачком крају.
Прела су била истовремено и облик сеоске друштвености, једна врста вечерњих састанака сеоских жена и девојака који су имали сврху узајамне помоћи у раду, јер су се на њима обављали одређени послови попут предења вуне, ткања, чишћења перја, круњења кукуруза...
У то време није се куповала одећа и постељина већ се све израђивало у оквиру домаћинства. Требало је спремити и мираз, такозвану девојачку спрему.
Она су истовремено имала и друштвено-забавну функцију и представљала су важан сегмент живота не само на селу, већ и у вароши. На прелу се радило, певало, веселило, играло, а старији људи су препричавали своје доживљаје и догађаје. То је неретко био и једини вид забаве у току зимских месеци.
На прела се често ишло пешке из села у село. Мушкарци би се, када се посао заврши, придружили женама и тада је настајала прилика за збијање шала и рађање нових љубави, за “гледање” момака и девојака.
Стиче се утисак да су људи у прошлости имали много мање него данашње генерације, али да су били задовољнији, више се дружили и међусобно поштовали. Колико је овај вид друштвеног живота на селу био важан говори и приповетка Јанка Веселиновића “На прелу”, настала у време када је чувени српски књижевник био учитељ у коцељевачком селу Свилеуви и када је у писано дело преточио дешавања на прелу у једном засеоку.
Весна Бошковић
Најновији број
26. фебруар 2026.
