У СЕЛИМА ОПШТИНЕ ВЛАДИМИРЦИ ПРЕДАЊА ОКО ПОСТА НЕ БЛЕДЕ
Ко пости, душу гости...
Опрост, добра дела и све ређи добри људи, ткају пост који одолева похотним временима.
Негујући и обнародовану изреку да ко пости душу гости. Да ко прашта тај узраста и да ниједно време не мења снагу поста и насушне доброте. Божидар је био момак у поодмаклим годинама и живео на искрају села уз Добраву познат по песми и непресушној жељи да се нађе било коме у невољи. Беше то време оштрих зима и снега и преко метар и леденица које су се са стреха спуштале до земље а малена чељад их лизала као сладолед. Оста прича како је за дана поста пошао у варош удаљену дан хода по гас, со и нешто потрепштина како је живео сам. Заноћи у близини куће подно повећег брега. Покуца на врата и угледа прелепу девојку која је сузна ока позвала путника намерника да се огреје уз огњиште. У дну оџаклије је лежала старица о којој је девојка бринула. Реч по реч и Божидар сазна да јој је мајка тешко болесна али да је нема ко у варош одвести. Очаран лепотом девојке Божидар се понуди да зором ушушкају старицу и да је на санкама одвуче до вароши по лек и помоћ лекара. Већ после првог лека старица живну па јој очи засијаше благосиљајући младића топле душе. Вратише се пут оџаклије где их девојка, како сазна имена Љубица, дочека осмехом бисерног сјаја. Понуди спаситеља печеним кромпиром испод верига тек испеченим пошто су једино то имали. Божидар им даде и гас и со и упути кући не скидајући осмех са уста. Опет га ноћ затече на путу али му се око поноћи испречи повећи вук дуго размењујући погледе. Немајући куд врати се дому Љубице и сада мајке на ногама која је ћер упутила на доброту свог спасиоца и не слутећи да им је скоро на вратима. Поново путник намерник покуца на врата а срце му заигра када је угледао девојку о којој је летима сневао. Дан по дан је текао док им није прибавио огрева и смогао снаге да запроси Љубицу која је раздрагана уз благослов мајке пристала а потом је прича ишла ка бројној изрођеној деци и срећи никлој из ноћи поста и доброте која нема границе.
Да и ови дани имају своје јунаке сведочи Ненад опет из села крај Добраве који је по тврдњи житеља бројних села био џин добре душе. Млад човек у најбољим годинама је пленио пажњу посвећујући сваки дан сваком невољнику и помагао и знаним и незнаним осмехом који је зрачио племенитошћу. Није се, по народној, либио да помогне и незван ако је приметио да је преко потребна. Од дела до дела, од уста до уста и у ове дане тече прича која је попримила и коментар да долази ненадано, јунак овог дела приче Ненад...
Дани поста доведу вавек у први план људе од душе да се ухвате у коштац са похлепом и примером позову на опрост, хуманост или ти доброчинство који воде у спасење које се опет чинећи добро, добрим враћа. А у прилог тврдњи да ко пости и добро чини, душу гости и упућује на стазу живота која у овим данима иде стрмо ни близу примера попут Божидара и Ненада у пар векова разлике али тако спасоносно за дане који долазе...
„Корени и будућност - културна баштина Владимираца“: Пројекат остварен уз подршку општине Владимирци. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.
Негујући и обнародовану изреку да ко пости душу гости. Да ко прашта тај узраста и да ниједно време не мења снагу поста и насушне доброте. Божидар је био момак у поодмаклим годинама и живео на искрају села уз Добраву познат по песми и непресушној жељи да се нађе било коме у невољи. Беше то време оштрих зима и снега и преко метар и леденица које су се са стреха спуштале до земље а малена чељад их лизала као сладолед. Оста прича како је за дана поста пошао у варош удаљену дан хода по гас, со и нешто потрепштина како је живео сам. Заноћи у близини куће подно повећег брега. Покуца на врата и угледа прелепу девојку која је сузна ока позвала путника намерника да се огреје уз огњиште. У дну оџаклије је лежала старица о којој је девојка бринула. Реч по реч и Божидар сазна да јој је мајка тешко болесна али да је нема ко у варош одвести. Очаран лепотом девојке Божидар се понуди да зором ушушкају старицу и да је на санкама одвуче до вароши по лек и помоћ лекара. Већ после првог лека старица живну па јој очи засијаше благосиљајући младића топле душе. Вратише се пут оџаклије где их девојка, како сазна имена Љубица, дочека осмехом бисерног сјаја. Понуди спаситеља печеним кромпиром испод верига тек испеченим пошто су једино то имали. Божидар им даде и гас и со и упути кући не скидајући осмех са уста. Опет га ноћ затече на путу али му се око поноћи испречи повећи вук дуго размењујући погледе. Немајући куд врати се дому Љубице и сада мајке на ногама која је ћер упутила на доброту свог спасиоца и не слутећи да им је скоро на вратима. Поново путник намерник покуца на врата а срце му заигра када је угледао девојку о којој је летима сневао. Дан по дан је текао док им није прибавио огрева и смогао снаге да запроси Љубицу која је раздрагана уз благослов мајке пристала а потом је прича ишла ка бројној изрођеној деци и срећи никлој из ноћи поста и доброте која нема границе.
Да и ови дани имају своје јунаке сведочи Ненад опет из села крај Добраве који је по тврдњи житеља бројних села био џин добре душе. Млад човек у најбољим годинама је пленио пажњу посвећујући сваки дан сваком невољнику и помагао и знаним и незнаним осмехом који је зрачио племенитошћу. Није се, по народној, либио да помогне и незван ако је приметио да је преко потребна. Од дела до дела, од уста до уста и у ове дане тече прича која је попримила и коментар да долази ненадано, јунак овог дела приче Ненад...
Дани поста доведу вавек у први план људе од душе да се ухвате у коштац са похлепом и примером позову на опрост, хуманост или ти доброчинство који воде у спасење које се опет чинећи добро, добрим враћа. А у прилог тврдњи да ко пости и добро чини, душу гости и упућује на стазу живота која у овим данима иде стрмо ни близу примера попут Божидара и Ненада у пар векова разлике али тако спасоносно за дане који долазе...
Среја Косанић
Најновији број
15. јануар 2026.
