Оправдали указано поверење

Драгутин, Зејна, њихових троје деце, Драгутинови родитељи и брат, делили су две просторије. Тада је њихова тешка животна прича стигла до Ружице Поповић и „Хуманог срца Шапца“

Породица Ђурђевић из Метлића пре петнаестак година живела је у трошној кући која је свакога дана претила да им се сруши на главу. Драгутин, Зејна, њихових троје деце, Драгутинови родитељи и брат, делили су две просторије. Тада је њихова тешка животна прича стигла до Ружице Поповић и „Хуманог срца Шапца“. Купили су кућу у овом селу и у њу изместили породицу са децом. Кућу су Ђурђевићи 13 година користили, а како се оправдали поверење донатора, недавно су је добили у својину.

Ради се о изузетно вредној породици, која је апсолутно оправдала наше поверење и ниједног момента нисмо постављали питање да ли завређују да им се кућа да у трајно власништо

Син Никола се умеђувремену оженио и пре двадесетак дана добио ћерку, средња ћерка Весна већ је удата и она је крајем прошле године родила другу девојчицу. Најмађа, Милица, је средњошколка. Зејна и Никола раде у Синишевићу у „Златном плоду“. Зејна је пре тога радила у надници, док је Драгутин обављао тешке физичке послове, док није доживео мождани удар. Упркос свим недаћама, ова вредна породица је задовољна свим што им је живот дао. Срећни су, сложни и бескрајно захвални Ружи Поповић на шанси за нормалан, достојанствен живот.

Својим радом и трудом успели су доста тога да ураде на кући од момента усељења. Никола је, пре женидбе, завршио поткровље, које није било урађено. Ђурђевићи планирају даље реновирање куће својим средствима. Ускоро ће поставити и пластеник како би имали поврће за своје потребе

-Драгутинова породична кућа је око два километра од ове. То је била мала „ћерпичара“. Живели смо у једној соби, а свекар, непокретна свекрва и девер у другој. Лети је било и некако, али зими баш тешко. Плашили смо се кад дува ветар да ће се све пасти на нас. Неколико година по нашем исељењу та кућа се заиста потпуно срушила. Када смо се уселили у ову кућу Милица је имала шест година, Весна десет, а Никола је био осми разред. Прошло је 13 година од тада. Сигуран кров над главом ми је био нешто најважније. Боженствен је осећај био тада, а и сада је, наводи Зејна.

Својим радом и трудом успели су доста тога да ураде на кући од момента усељења. Никола је, пре женидбе, завршио поткровље, које није било урађено. Ђурђевићи планирају даље реновирање куће својим средствима. Ускоро ће поставити и пластеник како би имали поврће за своје потребе.

-Ради се о изузетно вредној породици, која је апсолутно оправдала наше поверење и ниједног момента нисмо постављали питање да ли завређују да им се кућа да у трајно власништо. Сећам се сваког детаља из тренутка нашег упознавања. Кућа је била толико трошна да је непојмљиво за људски ум да ту могу да се гаје деца. Причали су о томе колико страхују од сваког ветра. Нашли смо ову кућу, купили је и они су оправдали указану прилику. Да бисмо некоме помогли морамо волети људе и ослушкивати њихове проблеме, каже Ружа Поповић, која истиче да заузврат не очекује ништа, а да јој је највећа сатисфакција осмех деце којој је помогла.

На овакав начин купљено је седам кућа. Још три су прешле у трајно власништво, једна у породици у околини Јагодине, а две породици у Штитару. Једну од кућа у Штитару добила је Јока Симић, самохрана мајка четворо деце, коју је „Хумано срце Шапца“ у овом селу збринуло пре десетак година. Син Стефан је у међувремену засновао своју породицу, тако да су и њему купили другу кућу у истом дворишту.
Три куће које је Фондација купила још увек су у привременом власништву код тренутних корисника – једна у Мишару, једна у Волујцу и једна у Ориду.

Упркос свим недаћама, ова вредна породица је задовољна свим што им је живот дао. Срећни су, сложни и бескрајно захвални Ружи Поповић на шанси за нормалан, достојанствен живот.

„Хумано срце Шапца“ до сада је реновирало и озидало око стотину кућа, а број корисника које помажу на друге начине је вишеструко већи.

М.М.