Када се сви снови остваре

Румунија седамдесетих, телевизија емитује програм два сата дневно, рачунари, телефони незамисливи било где у свету, терет брига носе родитељи, а деца...

- Сва забава била је напољу. Окупљали смо се и измишаљи игре од онога шта нам је на располагању – сећа се детињства у Румунији Сорина, раније Лефтер, данас Теодоровић, једна од најбољих рукометашица света на размеђи векова и супруга шабачког рукометаша и тренера Ђорђа Теодоровића.
Енергије је имала у неограниченим количинама. Радост игре желела је да употпуни спортом. Највиша у одељењу, леворука, скочна.

-Другарица ме позвала на рукометни тренинг. О рукомету нисам знала много, али је била игра с лоптом и то је било довољно. Први тренинг је био ујутру. Устала сам у шест, што је шокирало мајку, а већ у седам смо другарица и ја биле у трамвају за халу. То је била стара дворана, неупоредива са данашњом, а мени је изгледала као цео свет. Такви осећаји се не описују. Од првог корака сам знала да желим ту стално бити.

Тренинзи четири пута недељно, без предаха, Сорина није ниједан пропустила. Одлазила је и прехлађена. Родитељима је то било несхватљиво.

-Важно је да школа не трпи. Учила сам још више и трудила се да будем одличан ђак, како ми не би забранили да тренирам, то би била најсуровија казна.

Млађа од других била је најбољи стрелац у лиги. Када се клуб расформирао, прешла је у тим где је тренер сениорске селекције био и селектро јуниорске репрезентације. Посматрао је на тренингу и са само 13 година позвана је да дође на тренинг сениорки.

-Нови клуб је заказао родитељски, дуго сам убеђивала мајку да оде. На том састанку су ме јавно поменули као најталентованију. Мајка је прво била у неверици, потом плакала, а онда почела да гледа све моје утакмице, поставши највећа подршка.

Позвана је на камп кадетске репрезентације, убрзо и јуниорске. Румунија у том периоду је део источног блока, економски слаба држава, а опет велика и значајна.

- Спорт је за Чаушескуа био начин да се држава промовише. На камповима смо добијали патике, опрему и спорт је био бесплатан, доступан за свакога. Спортисткиње и спортисти су били цењени. Посебно су истицани спортисти који су и успешни у школи, они су били пример снаге и поука да се може успети на оба поља.

Породица Теодоровић (фото: приватни фб профил)

Сорина Лефтер је имала 17 година када је дебитовала за сениорску репрезентацију Румуније, играла у Сеулу на Олимпијским играма са 18, постала је ослонац Рапида с којим је освојила Куп купова. Након те титуле навијачи су је носили на раменима. Уписала је студије у Букурешту (факултет пандан нашем Факултету спорта и физичког васпитања), као прва на ранг листи, дипломирала уз просек 9,80, но снови нису остајали у Румунији, желела је даље, а на снази је био закон да пре 27 година није дозвољен одлазак спортиста у иностранство.

-Гунар Прокоп, први човек аустријске Хипобанке нашао је начин да пређем у двадесет четири у Аустрију, после три месеца сам добила и аустријско држављанство. Имала сам до тада 250 утакмица за Румунију, но они су желели да играм за Аустрију.

Tренинзи чести и интензивни, први пут је Сорина имала и висинске припреме на планини и њих неће никада заборавити, памтиљивије су и од титуле шампиона Европе 1995. и финала 1996.
-Ујутру трчање, после тога рукомет, поподне теретана, увече поново рукомет. Гунар је закључио да је време да играмо и против мушких екипа. Нашао је ривала из Аустрије.

На једној страни Сорина Лефтер, наспрам ње млади, допадљиви шабачки рукометаш Ђорђе Теодоровић. Станка Божовић, Соринина саиграчица у том тренутку, постала је прва спона међу каснијим супружницима.

Први наступи за Аустрију били су на Светском првенству где је изабрана за најбољег десног бека. Позвана је да учествује у дрим тим мечевима, играла заједно са Сесилиом Легангер и Ањом Андерсен, највећим играчицама света, да би потом уследио позив из норвешког Бекелаге. Власник је желео да три играчице споји и у такмичењу. Норвешка у економској експанзији, рукомет такође.

- Понуда одлична, Ђорђе сматра да је то могућност каква се једном пружа, али Аустрија ми је близу Румуније и осећам велику захвалност према Прокопу. Последњи дан прелазног рока, шаљу уговор факсом, поново одбијам. У 22 часа Ђорђе јавља председнику да нема начина да ме убеди. У 22:30 потписујем. Плакала сам, снажно, одлуку. Чувамо тај уговор, изгужван од суза. Ђорђе је поново звао председника, али се он није јавио, тек у 23:30 смо ступили у контакт – сећа се рукометашица која је касније схватила да је могла направити грешку живота.

фото: Oppsal Handball

- Румунија, Аустрија, Скандинавија, три света, три културе, али на северу сам била најсрећнија. Слободнији осећај. Први савет који сам добила да не треба нико да каже како нешто треба, већ да чинимо како мислимо да треба и постепено се прилагођавамо животу у Норвешкој. Сви су доступни, свакодневно, на пријемима краљевска породица дочекује и испраћа госте, разговор с њима неформалан, отворен..

Бекелаге, у тиму звезде: Легангер, Андерсен, Сорина Теодоровић, Јеонг Хонг. Два пута освајају Куп купова.

Слатко-горка бронза
Живот воли да се игра. Меч за светску бронзу, 1999, Аустрија – Румунија.
-Срце је у Румунији, али дрес Аустрије као професионална обавезу, једнако клубу. Победа на продужетке и прва светска медаља за Аустрију. На тој утакмици сам доживела и фрактуру носа.

-У Аустирји играмо финале Лиге шампиона, неколико стотина гледалаца, као у позоришту. У Норвешкој дворана увек пуна, више хиљада људи навија, спектакл. На улици нас заустављају за фотографију и аутограм. Тренинзи релаксиранији.

Играла је потом у Данској, Шпанији, Немачкој, вратила се у Бекелаге, онда друголигаша, помогла да се екипа врати у Прву лигу, а потом одлучила да спорт буде половина прихода, а друга рад у школи на месту професора физичког васпитања.

Сиднеј још боли
-Остаје жал за олимпијском медаљом. У Сиднеју побеђујемо све у групи, у четвртиналу играмо против Мађарске. Седам разлике за нас у 45. минуту. На крају губимо. Пето место било је далеко од неуспеха, али сам сигурна да смо могле више. Мађарска је освојила злато на крају.

-Мислила сам да без рукомета не могу живети, а онда сам добила сина и од тог тренутка сам схватила да је рукомет ипак на нижем месту. Остала сам у свом спорту, радила заједно са Ђорђем као тренер, но листа приоритета била је јасна, као што је и данас.