Уметнички пут Милоја Лукића обележен је делима која спајају класичну ликовну традицију и лични ликовни израз већ пет деценија
Шабачки уметник Милоје Лукић обележава педесет година уметничког рада. Током тог периода настало је неколико стотина слика, цртежа и акварела. Његов улазак у уметност није почео у атељеу или школи, већ уз дневну штампу. Као деца, он и браћа свакодневно су пратили новине, највише због стрипова. Шездесетих година, у време када телевизија још није била доступна свима, стрип је имао важну улогу у одрастању.
– Сваки дан смо читали новине, посебно Вечерње новости, и пратили шта се дешава у стриповима – каже Лукић.
Почетак уз стрипове Привлачили су их цртежи и ликови попут Бена Болта или Циска Кида. Посматрали су их из дана у дан и спонтано почели да цртају.
– То нам је било интересантно. И ми смо почели да цртамо. Не говори о томе као о посебној одлуци, већ као о природном наставку интересовања. Касније је рад постајао озбиљнији, упоредо са одрастањем. Крајем седамдесетих уписао је Вишу педагошку школу у Београду, где је стекао темеље дисциплине и разумевања уметничког рада.
Школовање и дисциплина На тој школи, присећа се, предавали су професори који нису имали место на Академији, али су доносили озбиљан и захтеван систем рада.
– Ми смо је звали скраћена академија. Могло је доста да се научи, ко је хтео.
Изложбе и први пресеци рада Из тог периода проистекла су и прва излагања, укључујући учешћа на Октобарским салонима у Шапцу, у Музеју и Културном центру. Прву самосталну изложбу имао је тек после двадесет година рада, замишљену као пресек дотадашњег стваралаштва. Пет деценија уметничког рада обележио је самосталном поставком у Народном музеју у Шапцу крајем протекле године.
Класична дела као узор Почетком осамдесетих Лукић се интензивније бави историјом уметности, посебно ренесансом и бароком. Систематски проучава дела Леонарда, Микеланђела, Рембранта, Рубенса, Вермера и Каравађа. Из тог интересовања настаје и идеја да поједина класична дела пренесе на сопствена платна, не као копије, већ као реинтерпретације.
Као пример наводи Рембрантово Неверовање светог Томе, у које је унео локални детаљ. – Желео сам да се разликује и да буде наша. Зато сам додао српски хлеб у десни угао слике.
Различити приступи и технике Поред сликарства, интензивно се бавио цртежом. Проценује да је урадио око две хиљаде цртежа и приближно четири стотине слика. У цртежу је пролазио кроз различите фазе, од реализма до апстракције.
– Апстракција је добра ако се добро уради. У раду прави јасну разлику између техника. Акварел му одговара због непосредности и брзине. – У једном даху, слика је готова. И то је оно што ме привлачи.
Насупрот томе, радови настали по класичним предлошцима захтевају дуготрајан и прецизан рад. – Нема импровизације. Сваки потез мора бити промишљен и добро одмерен. Потребни су сати и сати за такву слику. Између СУП-а и сликарства Значајан део радног века провео је ван уметничких институција. Двадесет пет година радио је као инспектор у некадашњм Секретаријату унутрашњих послова.
– То је био стресан посао, позиција крими техничара, данашњег форензичара. Сликао сам повремено, често на брзину. Али никада нисам престао да стварам, то је био начин да се дистанцирам од посла. Некада је било довољно само да седим у свом атељеу.
По одласку у пензију у потпуности се окреће сликарству и константно ствара. Његова дела налазе се у приватним колекцијама у земљи и иностранству.
Породица, љубав и уметност Каже да су уметнички ген „повукли“ синови и унуке иако нису сви одабрали тај професионални и животни пут.
-Таленат су наследили. Остало је на њима. На питање како данас гледа на време које долази, одговара кратко: – Видећемо. Како Бог да. Важно је како се човек осећа.
Уметност, каже, увек је била отклон и склониште. – Кад радим, одвојим се од свега. Стварње ме води у рајско стање. То ми је довољно.
