ПРИЧЕ
Још једна сага о Шапцу и познатим Шапчанима
Владимир Ђурић-Ђура Морнар (музичар, композитор и писац) објавио је неколико књига о „Староградским бисерима“. У једној од њих бави се и Бориславом Јањићем Шапчанином који је оставио значајног трага у музичком животу мога родног града. Ђура пише: Борислав Јањић Шапчанин био је познати кафански свирач и певач, музичар на хармоници дугметари. Написао је песму “Кад сам синоћ пошла из дућана”која је постала евергрин… Волео је живот, жене, кафане и карте. Увек је био елегантно обучен… Жене су га обожавале… По причи сина Милета, старих Шапчана, Бора је знао закупити три фијакера. У првом се налазила његова хармоника; у другом су седели он и тадашњи председник шабачке општине Илија Спириновац (Илија Поповић, оп.Ј.Р.). У трећем фијакеру налазили су се Борин шешир и штап. С тога није никакво чудо што су му многи завидели… У Шапцу је настала и чувена песма посвећена Борисаву Јањићу: “Кад је деда лумповао…” Песму “Кад је деда лумповао” написао је шабачки песник Драгиша Пењин.”
Што се тиче Илије Поповића, председника шабачке општине од 1934 до 1940 године, можемо пронаћи доста података у књизи Павла Павловића: “Мала енциклопедија Шапца и Шапчана 1941-2023”: Илија Поповић, као председник шабачке општине, за време председниковања у свим шабачким главним улицама, које су биле трасиране према центру… коловози су имали турску калдрму. Турску калдрму заменио је гранитним коцкама. Илија Поповић Спириновац, породичан човек, имао је супругу Јелену Катић, Лозничанку, пореклом из познате породице Катић, која је и сада позната. У строгом центру Лознице, у Катића кући, налази се Лознички музеј ( Легат Вере Божичковић и познатог српског сликара Миће Поповића, оп. Ј.Р.). Породица Катић је била позната као једна од најбогатијих породица у лозничком крају, а и у Србији. С десне стране реке Штире, у центру Лознице, надомак Вуковог дома, све до завршетка Другог светког рата налазило се велико имање Катића, а Лозничани су је називали Катићевача. На том великом зеленом простору налазио се лознички “Соколски дом” и фудбалско игралиште лозничког фудбалског клуба “Србадија”, које се ту налазило све до ослобођења…
Када је у Лозници изграђена и почела са радом хемијска фабрика “Вискоза”, на Катићевачи на том простору за своје запослене “Вискоза” је подигла велико модерно насеље са комфорним становима. Поред стамбеног насеља, град Лозница и република Србија, и установе, подигли су зграде од значаја…”
Да се вратимо Бори Јањићу, са почетка приче. Душан Весић у књизи “Маги као да је било некад” (ради се о познатој Маргити Стефановић -члану култне групе ЕКВ, ћерки познатог редитеља Славољуба Сртефановића Равасија оп. Ј.Р.) пише: “Кроз целу средњу школу Маги је имала једног дечка, Угљешу Јањића, сина архитеката Слободана и Милене Јањић. (Слободан је други син Борисава Боре Јањића оп.Ј.Р.). Звао се Угљеша, а био је светле косе и светлих очију. Девојчице у гимназији звале су га Лепи Јања… страшно ми се свиђао. Његови родитељи су архитекте, његов отац је радио торањ на Авали, и са још једним пријатељем зграду Политике у Београду. Како смо стално били заједно, испало је да смо нешто помагали његовим родитељима, сецкали нешто за њих. И очигледно, таква нека архитектура била је врло добар, забаван и уносан посао… Већ је била препознала свој живот у музици… Некако је лако пристала дас се упише на архитектуру. Ваљда због Јање… Када сам схватила да нећу да упишем Музичку академију, Угљеша је већ отпутовао с родитељима у Венецуелу…. Дописивали смо се и некако је дошло до договора да одемо на исту страну… Њој је предстојао пут у Јужну Америку. Угљеша је хтео да иде у Перу и остане тамо месец дана. Позвао је Маги да иде с њим. Укупно би остала три месеца на путу, што у Перуу, што у Венецуели. Маги је прихватила…” Занимљиво је да је Борин син Слободан, а Угљешин тата пројектовао хотел “Слободу” у центру Шапца, кажу и Бенску Бару…
То је сторија од Боре до Угљеше, шта је даље било не знам. Знам да је и познати писац и сликар Момо Капор био у Венецуели код Јањића, а трагове тога је оставио у књигама “Хало, Београд”.
Још једна сага о Шапцу и познатим Шапчанима (о деди и унуку), граду кога неизмерно волим и радо пишем…
Што се тиче Илије Поповића, председника шабачке општине од 1934 до 1940 године, можемо пронаћи доста података у књизи Павла Павловића: “Мала енциклопедија Шапца и Шапчана 1941-2023”: Илија Поповић, као председник шабачке општине, за време председниковања у свим шабачким главним улицама, које су биле трасиране према центру… коловози су имали турску калдрму. Турску калдрму заменио је гранитним коцкама. Илија Поповић Спириновац, породичан човек, имао је супругу Јелену Катић, Лозничанку, пореклом из познате породице Катић, која је и сада позната. У строгом центру Лознице, у Катића кући, налази се Лознички музеј ( Легат Вере Божичковић и познатог српског сликара Миће Поповића, оп. Ј.Р.). Породица Катић је била позната као једна од најбогатијих породица у лозничком крају, а и у Србији. С десне стране реке Штире, у центру Лознице, надомак Вуковог дома, све до завршетка Другог светког рата налазило се велико имање Катића, а Лозничани су је називали Катићевача. На том великом зеленом простору налазио се лознички “Соколски дом” и фудбалско игралиште лозничког фудбалског клуба “Србадија”, које се ту налазило све до ослобођења…
Када је у Лозници изграђена и почела са радом хемијска фабрика “Вискоза”, на Катићевачи на том простору за своје запослене “Вискоза” је подигла велико модерно насеље са комфорним становима. Поред стамбеног насеља, град Лозница и република Србија, и установе, подигли су зграде од значаја…”
Да се вратимо Бори Јањићу, са почетка приче. Душан Весић у књизи “Маги као да је било некад” (ради се о познатој Маргити Стефановић -члану култне групе ЕКВ, ћерки познатог редитеља Славољуба Сртефановића Равасија оп. Ј.Р.) пише: “Кроз целу средњу школу Маги је имала једног дечка, Угљешу Јањића, сина архитеката Слободана и Милене Јањић. (Слободан је други син Борисава Боре Јањића оп.Ј.Р.). Звао се Угљеша, а био је светле косе и светлих очију. Девојчице у гимназији звале су га Лепи Јања… страшно ми се свиђао. Његови родитељи су архитекте, његов отац је радио торањ на Авали, и са још једним пријатељем зграду Политике у Београду. Како смо стално били заједно, испало је да смо нешто помагали његовим родитељима, сецкали нешто за њих. И очигледно, таква нека архитектура била је врло добар, забаван и уносан посао… Већ је била препознала свој живот у музици… Некако је лако пристала дас се упише на архитектуру. Ваљда због Јање… Када сам схватила да нећу да упишем Музичку академију, Угљеша је већ отпутовао с родитељима у Венецуелу…. Дописивали смо се и некако је дошло до договора да одемо на исту страну… Њој је предстојао пут у Јужну Америку. Угљеша је хтео да иде у Перу и остане тамо месец дана. Позвао је Маги да иде с њим. Укупно би остала три месеца на путу, што у Перуу, што у Венецуели. Маги је прихватила…” Занимљиво је да је Борин син Слободан, а Угљешин тата пројектовао хотел “Слободу” у центру Шапца, кажу и Бенску Бару…
То је сторија од Боре до Угљеше, шта је даље било не знам. Знам да је и познати писац и сликар Момо Капор био у Венецуели код Јањића, а трагове тога је оставио у књигама “Хало, Београд”.
Још једна сага о Шапцу и познатим Шапчанима (о деди и унуку), граду кога неизмерно волим и радо пишем…
Најновији број
12. март 2026.
