Други део: Црвени крст у вихору Другог светског рата и после њега
Рат који је покушао да угуши хуманост
Нападом Немачке на Пољску 1939. године и ширењем ратних дејстава, Црвени крст је био принуђен на убрзану реорганизацију како би одговорио на све веће потребе угроженог становништва. Априлско бомбардовање Београда 1941. године није било изненађење за организацију, али је окупација донела нове, до тада незамисливе препреке.
Иако је Трећи рајх био потписник Женевских конвенција, окупационе власти нису поштовале њихов дух. Немачка мисија у Србији настојала је да Црвени крст стави под своју контролу, постављајући њима подобне личности на руководећа места. Рад организације био је отежан до крајњих граница, а председница Црвеног крста Србије, Ружица Бојић, била је ухапшена.
Окупатор је ишао толико далеко да је спречавао пружање помоћи недужним цивилима. Шабац је све време рата имао више избеглица него сталних становника. Кроз логоре на подручју града прошло је више од 30.000 људи, а преко 1.500 је стрељано, међу њима и сви Јевреји који су се у том тренутку затекли у Шапцу, на путу ка Палестини.
Без руководства, али не и без хуманости
Захваљујући претходној обуци за деловање у несрећама, Црвени крст је и без формалног руководства успевао да делује у областима за које су чланови били обучени. Тек почетком маја 1944. године започет је процес обнове рада организације, када је за председницу изабрана Кристина Ђорђевић, а за секретара Војислав Дуњић.
Ослобођење Шапца 1944. године открило је застрашујућу слику града – тек понека читава кућа, масовне гробнице, улице пуне људи у црнини. Док су се борбе на Сремском фронту још водиле недалеко од града, у Шапцу је било више рањених и оболелих него здравих. Недостајало је све: храна, лекови, санитетски материјал, одећа и обућа. Тифус и друге заразне болести косиле су становништво.
Обнова уз помоћ грађана
Црвени крст је покушавао да се консолидује, а у Иницијативном одбору за обнову међу првима су били Јован и Ана Благојевић, родитељи народног хероја Вере Благојевић. У пружање помоћи укључили су се сви који су могли – свако према својим могућностима.
Убрзо је заживео Месни одбор Црвеног крста у Шапцу, са Аном Благојевић на челу. Организација је координирала активности са другим институцијама, посебно у збрињавању ратне сирочади и деце угрожене у било ком смислу. Поново је покренуто здравствено просвећивање становништва, а посебна пажња посвећена је ратним инвалидима, како би се оспособили за живот и рад у новим околностима.
Период раста и угледа
У кратком послератном периоду Црвени крст Шапца из године у годину постајао је организационо, кадровски и материјално све јачи, делујући на опште задовољство грађана. Пратећи административне промене у држави, организација је усклађивала своју структуру са општинама, срезовима и окрузима.
Општа оцена била је да је шабачка организација у многим сегментима предњачила и служила као пример другима у региону.
Стогодишњица као прекретница
Прво озбиљно и систематско сагледавање резултата рада урађено је 1976. године, приликом обележавања 100 година постојања Црвеног крста у Србији. У препуној сали Народног позоришта, свечаним скупом председавали су послератни доајени организације: професор Селимир „Селе“ Томић, Мирослав Живановић, др Милета Милановић и Владимир Јефтић.
Рекапитулацију историје и рада организације маестрално је изнео професор Селимир Селе Томић, човек који је још 1927. године, поласком у први разред, постао члан Црвеног крста и остао то до краја живота.
Од подмлатка до доживотног чланства
Рад Црвеног крста био је заснован на Женевским конвенцијама и прилагођен свим узрастима – од подмлатка, преко омладине, до одраслих. Период од 1976. до 2005. године обележен је увођењем бројних нових програма, са посебним нагласком на рад у основним школама.
Пријем првака у чланство био је свечан чин, уз поруку да чланство траје доживотно. Сваки ученик основне и средње школе током школске године два пута је присуствовао здравствено-васпитним предавањима, у сарадњи Црвеног крста, здравствених установа и републичких института. Резултати су били видљиви и мерљиви.
Летовања, отворене школе и солидарност
Сваког лета Црвени крст Шапца организовао је боравак на мору за око 1.500 ученика, при чему су предност имала деца са здравственим потребама. Посебно значајна била је акција „Отворена школа“, током летњег распуста, са циљем превенције асоцијалног и девијантног понашања.
Социјална делатност била је организована до најситнијих детаља. Сваки ученик имао је социјални картон, а Црвени крст је кроз акције солидарности обезбеђивао нову одећу и обућу за сиромашну децу – сваке године више од 1.000 комплета, искључиво нових.
Питање за данас
После 2005. године, велики део ових активности је нестао. Нема више кампова, ни опреме, ни системске бриге о сиромашним ученицима. Нема социјалних картона, нема организоване подршке каква је некада постојала.
Питање остаје отворено:
ако је некада могло – зашто данас не може?
(наставиће се..)
Иако је Трећи рајх био потписник Женевских конвенција, окупационе власти нису поштовале њихов дух. Немачка мисија у Србији настојала је да Црвени крст стави под своју контролу, постављајући њима подобне личности на руководећа места. Рад организације био је отежан до крајњих граница, а председница Црвеног крста Србије, Ружица Бојић, била је ухапшена.
Окупатор је ишао толико далеко да је спречавао пружање помоћи недужним цивилима. Шабац је све време рата имао више избеглица него сталних становника. Кроз логоре на подручју града прошло је више од 30.000 људи, а преко 1.500 је стрељано, међу њима и сви Јевреји који су се у том тренутку затекли у Шапцу, на путу ка Палестини.
Без руководства, али не и без хуманости
Захваљујући претходној обуци за деловање у несрећама, Црвени крст је и без формалног руководства успевао да делује у областима за које су чланови били обучени. Тек почетком маја 1944. године започет је процес обнове рада организације, када је за председницу изабрана Кристина Ђорђевић, а за секретара Војислав Дуњић.
Ослобођење Шапца 1944. године открило је застрашујућу слику града – тек понека читава кућа, масовне гробнице, улице пуне људи у црнини. Док су се борбе на Сремском фронту још водиле недалеко од града, у Шапцу је било више рањених и оболелих него здравих. Недостајало је све: храна, лекови, санитетски материјал, одећа и обућа. Тифус и друге заразне болести косиле су становништво.
Обнова уз помоћ грађана
Црвени крст је покушавао да се консолидује, а у Иницијативном одбору за обнову међу првима су били Јован и Ана Благојевић, родитељи народног хероја Вере Благојевић. У пружање помоћи укључили су се сви који су могли – свако према својим могућностима.
Убрзо је заживео Месни одбор Црвеног крста у Шапцу, са Аном Благојевић на челу. Организација је координирала активности са другим институцијама, посебно у збрињавању ратне сирочади и деце угрожене у било ком смислу. Поново је покренуто здравствено просвећивање становништва, а посебна пажња посвећена је ратним инвалидима, како би се оспособили за живот и рад у новим околностима.
Период раста и угледа
У кратком послератном периоду Црвени крст Шапца из године у годину постајао је организационо, кадровски и материјално све јачи, делујући на опште задовољство грађана. Пратећи административне промене у држави, организација је усклађивала своју структуру са општинама, срезовима и окрузима.
Општа оцена била је да је шабачка организација у многим сегментима предњачила и служила као пример другима у региону.
Стогодишњица као прекретница
Прво озбиљно и систематско сагледавање резултата рада урађено је 1976. године, приликом обележавања 100 година постојања Црвеног крста у Србији. У препуној сали Народног позоришта, свечаним скупом председавали су послератни доајени организације: професор Селимир „Селе“ Томић, Мирослав Живановић, др Милета Милановић и Владимир Јефтић.
Рекапитулацију историје и рада организације маестрално је изнео професор Селимир Селе Томић, човек који је још 1927. године, поласком у први разред, постао члан Црвеног крста и остао то до краја живота.
Од подмлатка до доживотног чланства
Рад Црвеног крста био је заснован на Женевским конвенцијама и прилагођен свим узрастима – од подмлатка, преко омладине, до одраслих. Период од 1976. до 2005. године обележен је увођењем бројних нових програма, са посебним нагласком на рад у основним школама.
Пријем првака у чланство био је свечан чин, уз поруку да чланство траје доживотно. Сваки ученик основне и средње школе током школске године два пута је присуствовао здравствено-васпитним предавањима, у сарадњи Црвеног крста, здравствених установа и републичких института. Резултати су били видљиви и мерљиви.
Летовања, отворене школе и солидарност
Сваког лета Црвени крст Шапца организовао је боравак на мору за око 1.500 ученика, при чему су предност имала деца са здравственим потребама. Посебно значајна била је акција „Отворена школа“, током летњег распуста, са циљем превенције асоцијалног и девијантног понашања.
Социјална делатност била је организована до најситнијих детаља. Сваки ученик имао је социјални картон, а Црвени крст је кроз акције солидарности обезбеђивао нову одећу и обућу за сиромашну децу – сваке године више од 1.000 комплета, искључиво нових.
Питање за данас
После 2005. године, велики део ових активности је нестао. Нема више кампова, ни опреме, ни системске бриге о сиромашним ученицима. Нема социјалних картона, нема организоване подршке каква је некада постојала.
Питање остаје отворено:
ако је некада могло – зашто данас не може?
(наставиће се..)
Милутин Шестић
Најновији број
12. март 2026.
