Милутин Филиповић: Режија као животни позив

Млади редитељ из Мачванске Митровице Милутин Филиповић скренуо је пажњу светске филмске јавности. Кратки играни филм „Пит стоп“, снимљен у фебруару прошле године као студентски рад, интензиван фестивалски живот до сада је крунисао са 12 награда на међународним фестивалима. Након успеха у Хјустону и Кану, припала му је и награда за филмску иновацију на Филмском фестивалу Никола Тесла у Лас Вегасу. Остварење је снимано у сремскомитровачким селима Мартинци и Јарак и прати групу крупних криминалаца и ситних лопова током пљачке бензинске пумпе. Петорица ликова суочавају се са моралним дилемама које избијају у тренуцима када план почиње да се урушава. Инспирацију за режијски приступ Филиповић је пронашао у шпагети- вестернима и раним трилерима, попут Тарантиновог филма Reservoir Dogs (1992).

Фото: Приватна архива

Фестивалски низ
По завршетку филма, ауторски тим је пажљиво осмислио фестивалску стратегију, водећи се потенцијалом остварења и утиском који оставља на публику и стручну јавност.

-Хјустон и Кан били су први пикови. Хјустон је незванични Оскар независног филма у Америци, где смо добили признање у конкуренцији од око три хиљаде филмова. Након тога уследио је Кан, где смо селектовани у званични пратећи програм, намењен приказивању филмова, умрежавању и уговарању будућих пројеката- наводи Филиповић.

Филм је приказан и награђиван на бројним фестивалима широм света, међу којима су Sony Future Filmmaker Awards, Venice Shorts Film Fest у Лос Анђелесу, Miami Short Film Festival, као и фестивал у Пуерто ла Крузу у Венецуели, где је освојио чак четири награде.

Признања су стигла и из Индије, док је у Кореји „Пит стоп“ уврштен међу пет најбољих филмова у конкуренцији од око 400 остварења.

Фото: Приватна архива

Најзначајнијом наградом сматра признање Gold Remi Award из Хјустона, јер у филмском свету управо фестивали највишег ранга отварају врата даљем путу.

Струци препушта да процени тајну успеха, али верује да је у основи добра прича.
-Прича је кратка, веома добра, „затегнута“, начин на који је испричана одступа од конвенционалног. Ликови су стављени у познате оквире, али су веома упечатљиви. Све остало што бих рекао значило би да превише залазим у струку и хвалим себе, а не бих желео. Више волим да о томе говоре други- скромно додаје Милутин.

Фото: Приватна архива

Изазови снимања
Филм је настао као испитни рад на трећој години Академије уметности, а Филиповићу је омогућио да у потпуности реализује сопствену ауторску визију. Од писања сценарија, преко избора стила, до окупљања екипе и сарадње са професорима- менторима, сваки корак био је пажљиво планиран. Скроман буџет захтевао је додатно ангажовање целе екипе, која је део средстава обезбеђивала самостално. Снимање је трајало шест дана, од јутра до мрака, уз рад од по 12 сати дневно, често на екстремно високим температурама.

-У неким тренуцима радили смо и на температури од 50 степени. Посебно захтевна била је сцена проласка воза на железничкој прузи. Имали смо доста опреме, али мањак људи у секторима камере и расвете, па је један човек често обављао посао за који су иначе задужене три особе- објашњава млади редитељ.

Од економије до режије
Академију уметности завршио је у Београду, иако је првобитно његов избор био Економски факултет.
-Одувек сам знао да ћу се бавити режијом. Економија ми је ишла добро, али ме није испуњавала. Живот сам на крају сваког одведе тамо где треба- каже Филиповић.

Посебан утисак оставила су путовања у Хјустон и Кан, док на већину осталих фестивала није путовао због финансијских ограничења. Одлазак у Кан омогућио је Филмски центар Србије.

Искуство америчке индустрије
Са продуценткињом Анастасијом Таушановић боравио је у Лос Анђелесу и Чикагу, где је представљао свој рад, водио радионице и учествовао у едукативним програмима. Током боравка у Sony Studios имао је прилику да се упозна са начином рада америчке филмске и телевизијске индустрије, од снимања акционих сцена и аутомобилских судара до продукције познатих ТВ формата.

-У Хјустону сам водио радионицу кратког играног филма и епизоде ТВ серије са средњошколцима и студентима- новим филммејкерима. Продуценткиња и ја смо то презентовали, снимали и уследио је позив да дођемо у Sony Studios да се упознамо са њиховим радом и одржимо показне вежбе- наводи, додајући да се посета претворила у продужени боравак где су им професионалци из америчке индустрије показали како се снимају њихови филмови и чувени ТВ квизови, попут „Кола среће“.
То искуство уверило га је да је несумњиво реч о земљи са најнапреднијом технологијом филмске продукције на свету.

То је неки осећај који није лако вербализовати. Режију не доживљавам као посао, већ као животни позив, у чијем оквиру се све друго природно надовезује

Филиповић је аутор и филмова „Иза решетака“, „Самоћа“, „Вук самотњак“ и „Три неповезане приче“, а професионално је ангажован и као редитељ уживо телевизијских преноса спортских догађаја.
-Ишао сам на праксу током факултета и врло брзо су ме позвали да радим. Онда сам почео да напредујем од мањих ка већим утакмицама. То је врло захтеван и стресан посао. Ради се у екипи до 50 људи где ниједна грешка није дозвољена- прича Милутин.

Неописив осећај
Када се са теорије пређе на праксу, ником није као што је замишљао на почетку. Ипак, ти изазови дају посебну драж послу јер са њиховим савладавањем човек напредује.

-Млади имају превелика очекивања, па се већина разочара после првих неколико месеци факултета. Опет, код нас има много више праксе него на осталим факултетима, а ја имам искуство и једног и другог па могу да проценим. Почео сам да радим крајем прве године студија на снимањима серија и филмова. То ми је пружило добро практично искуство, чиме сам допунио теоријска знања, а и једно и друго је подједнако важно- наводи он.

Иако му награде пријају и важне су за даљи рад, највеће задовољство проналази у реакцијама публике након пројекције.

Фото: Приватна архива

-Када седнем у биоскоп и видим како екипа реагује на оно што смо урадили, знам зашто се бавим овим послом. Поједностављено речено, то је као кад испричате виц, па кад сте завршили последњу реч, застанете секунд да видите реакције свих осталих, јер желите да пробудите емоције у неком и поделите их са њим. Ниједна награда то не може да замени- истиче.

Током студија, било је дана када је било мало времена за одмор и пуно непроспаваних ноћи, због путовања и обавеза. Држала га је љубав коју је тешко објаснити речима, али је лако препознати.
-То је неки осећај који није лако вербализовати. Режију не доживљавам као посао, већ као животни позив, у чијем оквиру се све друго природно надовезује- закључује Филиповић.