Од система који је носио град – до питања шта је остало

Да би програми са младима били успешније реализовани, у једном периоду је у Црвеном крсту Шапца отворено и радно место педагога у радној заједници. Очекивало се да ће то донети још садржајније активности и веће укључивање подмлатка и омладине. Међутим, уместо развоја, уследило је постепено укидање програма, а затим и гашење рада са младима. На крају су преостала само протоколарна обележавања значајних датума, уз веома мало учешће омладине и подмлатка Црвеног крста.

Саговорници који су учествовали у раду организације у различитим периодима истичу да без снажне основне организације нема ни снажне општинске организације. Некада је свака основна организација имала своју скупштину и одбор, бирала делегате за скупштину општинске организације, а општинска скупштина је потом бирала своје извршне органе и надзорни одбор. Тај систем није био само формалност – он је стварао живу мрежу људи на терену, који су знали потребе својих заједница и реаговали брзо.

Најтежа деценија после Другог светског рата
Иако је Црвени крст у Шапцу прошао кроз оба светска рата, хроничари организације као најтежи период од 1945. године до данас издвајају време од 1990. до 2000. године. Распад Југославије, избеглички таласи који су кренули почетком деведесетих и ратна страдања довели су до тога да је Шабац годинама био једна од кључних тачака збрињавања људи који су остали без дома.

Посебно драматична била је 1995. година, када је након акције „Олуја“ у Шабац стигло више од 20.000 избеглица. О том периоду се много говорило и писало, али се у самој организацији радило без престанка – 24 часа дневно.

У тим околностима, на инсистирање међународних хуманитарних организација, Општинска организација Црвеног крста Шабац, на челу са др Стевом Станковићем, успела је да реализује пројекте које није успела ниједна друга општинска организација у Србији. Изграђен је Колективни центар за избеглице у Варни, капацитета 400 особа. Обезбеђен је и пословни објекат у улици Небојше Јерковића 16, са пет нивоа, намењен припреми школских ужина након престанка избеглиштва. У Мачванској 16 обезбеђен је пословни простор од 180 квадратних метара, док је у Слободној царинској зони изграђен магацин од преко 2.000 квадратних метара.

То су били резултати настали у условима који су се чинили немогућим: санкције, несташице, огроман број људи којима је требала помоћ и готово непрекидан ванредни режим рада.

Посебно драматична била је 1995. година, када је након акције „Олуја“ у Шабац стигло више од 20.000 избеглица

Објекти који су изгубили сврху
Међутим, данас је слика другачија. Колективни центар у Варни, који је некада био спас за стотине људи, представља запуштен и девастиран простор. Иако је за његову изградњу постојао програм шта ће се у центру радити након завршетка избеглиштва, и иако је све било одобрено и реализовано, објекат је временом напуштен.

Пословни простор у Мачванској 16 такође је престао да служи својој првобитној намени. Након 2005. године издаван је под закуп, а касније и продат.

Шабачка организација је за рад са старим лицима добила и специјално возило као награду Шпанског Црвеног крста, али тог возила данас у организацији више нема. Магацин у Слободној царинској зони, првобитно изграђен за робу намењену припреми школских ужина, такође је издат под закуп.

Планови који нису дочекали реализацију
Руководство Црвеног крста из деведесетих година имало је план да се за 150. годишњицу рада напише књига која би будућим генерацијама сведочила како се некада радило, колико се радило и какви су резултати постизани. Постојала је и идеја о музејској поставци која би чувала сећање на најзначајније периоде рада.

Међутим, временом је дошло до прекида континуитета, а људи који су носили организацију у најтежим годинама више нису имали место у њеном раду у последње две деценије.

Упућиван је и захтев да се годишњица „Олује“ обележава у Шапцу, јер је град био једна од средина са највећим бројем избеглица, али иницијатива није прихваћена.

Закључак: Хуманост није прошлост – она је обавеза
Историја Црвеног крста у Србији и Шапцу показује нешто што се понавља кроз више од једног века: кад год је било најтеже, организација је налазила начин да делује. Од Солфериња и оснивања идеје, преко српско-турских ратова, Балканских ратова и Првог светског рата, до окупације у Другом светском рату, па све до избегличких таласа деведесетих – Црвени крст је био ту где је људима било најпотребније.

Зато питање које се данас поставља није питање носталгије, већ питање одговорности:
ако је у најтежим временима било могуће изградити систем, организовати помоћ и створити трајне капацитете, зашто се данас губе програми, гасе активности са младима и нестају резултати који су грађени деценијама?

Црвени крст није само институција – он је мерило једног града и једне заједнице. А заједница која заборави сопствену хуманост, ризикује да је једног дана поново тражи онда када буде касно.

Милутин Шестић