Зелени градски комплекс и вишедеценијски простор хумане мисије

Почеци шабачког Летњиковца
Почетком 20. века, на јужном ободу града између насеља Јевремовац и Причиновић, налазио се ненасељен простор. Благо узвишење које се уздизало од севера према југу у односу на град, звало се Бећино брдо. Антрополог и етнолог, Војислав С. Радовановић, наводи да је тај назив вероватно у вези са боравком Турака на овом подручју. Све се мења 1. августа 1906. године (по старом календару), када се на овом простору, ближе насељу Причиновић, оснива дечији Летњиковац, санаторијум (опоравилиште) за слабуњаву децу.

За простор на коме је подигнут Летњиковац, извештач београдске Политике је записао: ,,Бећино брдо је на лепој висоравни ... на њему је у полукругу дивна, чиста шума, а у средини те шуме је ливада у полукругу и на тој ливади је подигнут павиљон исти онакав, какав је у Београду, само чвршћи и јачи, и лепа кућица у штајерском стилу“. Трошкове подизања Летњиковца сносила је Шабачка општина, док је вероватно иницијативу за покретање рада једне овакве установе повело Друштво за чување народног здравља, које је у свом Статуту имало као један од задатака ,,да приватном иницијативом ради на очувању и неговању народног здравља, помажући општинске и државне власти“. Летњиковац је био намењен нежној, слабуњавој, рахитичној, лимфотичној, слабокрвној, деци с поремаћајима у варењу и исхрани (,,избирачи јела“), али и деци која су прележала неку тежу (не заразну) болест. Примера ради, у 1911. години поред шабачког Летњиковца, радио је још и београдски у Кошутњаку, крај Топчидера, две једине такве установе тог типа у Краљевини Србији. Овакве дечије дневне санаторије, другачије су зване и шумска лечилишта. Током Првог светског рата шабачки Летњиковац је у потпуности био уништен.

Међуратни период као период успона
Потреба за установом овог типа, убрзо је довела до обнове његовог рада. Већ за 1920. годину имамо податке да је Друштво за чување народног здравља обновило рад дечијег Летњиковца. Покретач обнове био је уважени шабачки лекар, председник шабачког Друштва за чување народног здравља и управник Окружне болнице у Шапцу, др Михаило Дуњић. Сваке године, оглашаван је конкурс за пријем деце али и запослених за сезонски рад у Летњиковцу (за економе, куварице, служавке, праље, васпитачице). Од деце, углавном су примана слабокрвна и деца сиромашнијих родитеља. Летњиковац је радио током лета (углавном од 1. јула до 1. септембра). Број деце је варирао, од 38 у 1927. години, па до 300 колико их је боравило до краја тридесетих година. У 1939. години у шабачком Летњиковцу боравила су и деца из Лознице, Лајковца, Обреновца, Бијељине.

Живот деце у Летњиковцу имао је посебан ритам. Устајање, сунчање, играње, купање, излет на пољу, вежбање. Поред ових активности, деца су вежбала да плету котарице и друге предмете од прућа и рафије, сламене шешире, дрворез. Деца су се бавила и воћњаком, баштом али и уређивањем тек засађене борове шуме (око 1929). До 1929. године на Летњиковцу су већ биле изграђене три најмодерније бараке за смештај деце, као и друге зграде попут павиљона за исхрану, купатило са тушевима, административна зграда, помоћне зграде. Летњиковац је имао и малу апотеку са најнужнијим лековима. Деца су током боравка приређивала концерте, игранке и друге културне програме, које су посећивали и грађани Шапца. За те намене, тридесетих година су били обезбеђени и аутобуси за превоз публике. Летњиковац за слабуњаву децу су водили пробрани кадрови доказани у лечењу и васпитавању деце, и то не само са локалног нивоа, већ су долазили и државни лекари. Значајна прекретница у раду Летњиковца наступа 1930. године, када установа постаје интернатског типа, што је значило да се деца више не довозе и одвозе свакодневно већ да ту остају најмање месец дана. У Летњиковац 1931. године стиже струја и телефонска веза. Поред Друштва за чување народног здравља, установу Летњиковца помагала је у међуратном периоду и шабачка општина, али и држава. Уочи самог почетка Другог светског рата, Министарство социјалне политике и народног здравља одобрило је кредит за подизање још једне зграде у Летњиковцу, али је рат прекинуо његов даљи развој. Током Другог светског рата Летњиковац је примио избеглице из Бачке.

Након Другог светског рата око комплекса Летњиковац израста истоимено насеље
У првим послератним годинама, комплекс шабачког Летњиковца није имао предратни сјај. Промена друштвено-политичких околности, али и нестанак људи попут др Михаила Дуњића, значиле су да Летњиковац мора започети неки нов живот. Оно што је у овом периоду много значајније је то да се крајем педесетих, а посебно почетком шездесетих година, интензивније насељава околина комплекса шабачког Летњиковца. Тиме се ударају и темељи насељу Летњиковац, које су првенствено населили људи родом из околине Шапца, Поцерине, Посавотамнаве, Азбуковице, али и других региона. Они су у потрази за послом, превасходно у Фабрици „Зорка“, у највећој мери без образовне спреме, а често и без игде ичега почели насељавати, њиве и ливаде око комплекса. Индустријализација Шапца доводила је људе са стране у град, који се прилично неплански развијао. Без основних услова за живот, први насељеници Летњиковца водили су борбу за струју, воду, пристојан пут, за изградњу куће у којој ће живети, елементране услове живота.

Шабачки Летњиковац 1963. године прима око 80 деце из Скопља погођеног земљотресом. Девојчице и дечаци узраста од седам до 15 година, провели су овде неко време, а да им школовање не би било прекинуто и школу су учили у Летњиковцу. Након тога о комплексу шабачког Летњиковца се почело старати Угоститељско предузеће „Сава“. Тиме је и првобитна идеја настанка Летњиковца, делом измењена. Покушај да комплекс Летњиковца постане место за боравак и разоноду деце и одраслих, ово предузеће је хтело остварати отварањем објеката који би и служили тој намени. Почетком шездесетих у комплексу је радио ресторан-бар Летњиковац и касино (коцкарница). Тако је нпр. за дочек Нове 1968. године у кабаре-касину Летњиковац наступала Катица Ђаконовска, Гордана Спасић и Милорад Миле Ивановић, плесачки пар оријенталних игара, артиста-илузиониста и забавни квартет Мише Луковића. Касније је у оквиру комплекса радила и продавница мешовите робе „Сава“.

Током 1974. и 1975. године организоване су две омладинске радне акције (ОРА „Шабац“) на којима је учешће узело више стотина омладинаца из целе државе, распоређених у неколико смена и смештених у комплекс Летњиковца. Њиховим доприносом урађена је обалоутврда на Сави, и неколико мањих инфраструктурних пројеката. Нажалост, након њиховог боравка, смештајни капацитети Летњиковца нашли су се у лошем стању. Летњиковац је преузет од Угоститељског предузећа „Сава“ и предат на управу Центру за дечију заштиту (1975/6). Тада је урађена бетонска и метална ограда (стоје и данас), сређен Камени и Стаклени павиљон. Родила се и идеја да комплекс постане „пионирски град“ (опет по угледу на београдски Кошутњак). Крајем осамдесетих, комплекс Летњиковца постао је на кратко и студентски дом за студенте који су студирали у Шапцу. Дуго година је био чувен и Шапчанима интересантан Првомајски вашар на Летњиковцу.

Упоредо са тим развијало се насеље. Седамдесетих су се Летњиковчани прилично мучили. Градили су куће за становање, путеви су били блатњави, воде није било па се она добијала из бунара „код комшије“ или из система нортон пумпи. Почетком осамдесетих, полако стиже и градска вода на Летњиковац, али и асфалт у три главне улице које иду око самог комплекса Летњиковца: Николе Тесле, Петра Лазића и Блаже Јовановића (данас Мике Петровића Аласа). У исто време насељавао се и други део Летњиковца тзв. Летњиковачка Коса. Према овом делу насеља изграђен је пешачки мост на армирано-челичним стубовима 1987. године. У исто време отпочели су радови и на изградњи Новог гробља на Летњиковцу.

Крајем 1989. године већ је увелико започето и Ново планско насеље на Летњиковачкој коси, намењено радницима ХИ „Зорка“. Још један, други летњиковачки мост за аутомобилски саобраћај изграђен је и отворен 1996. године. Била је то битна веза Летњиковачке Косе, али и Новог гробља са градом. Ново гробље на Летњиковцу предато је на употребу 1997. године. Можда и најбитнији инфраструктурни објекат на Летњиковцу је градски водоторањ, изграђен и пуштен у рад 1997. године, који је са постојећим системом изворишта Табановић – Мали Забран, обезбедио сигурно снабдевање града водом у будућим деценијама.

Још једна обнова Летњиковца и даљи развој
Нажалост, током деведесетих година комплекс Летњиковца је оронуо. Борова шума која се наслањала на комплекс Летњиковац била је запуштена, препуна смећа и отпадака. Током 1999. године и НАТО бомбардавања у комплексу су били смештени војници који су ту првенствено спремали оброке за дислоциране припаднике војске. Након 2000. године кренуло се са уређењем како комплекса Летњиковца тако и читавог насеља. Хронолошки, то би изгледало овако: Вртић ,,Веверица“ почео је свој рад 2001, новосаграђена ОШ ,,Стојан Новаковић“, Шабац / ИО Летњиковац 2002, Вртић ,,Ђурђевак“ 2008, Центар за стручно усавршавање Шабац (ЦСУ) 2010, Парк науке 2013, Трим стаза направљена је 2013, Црква Св. Тројице освећена је 2016, док је прво богослужење одржано 2014, Зграда МЗ Летњиковац и амбуланте 2014, реконструисана и дограђена кухиња (трпезарија) на Летњиковцу 2015, Тренинг центар 2018, Анекс Тренинг центра 2022, Научни центар 2023, новосаграђени Вртић ,,Маслачак“ пуштен је у рад 2024. Пре извесног времена реконструисана је и последња стара административна зграда која би требала у будућности да постане Центар за међугенерацијску сарадњу. Највећи број улица у градском насељу Летњиковац данас има градску воду, канализацију, асфалт и улично осветљење. Насеље данас броји преко 3 000 становника.

Др Михаило Дуњић, један од оснивача и најзначајнији посленик шабачког Летњиковца
Др Михаило Дуњић (1874 – 1937), није по рођењу био Шапчанин. Међутим, све оно што је урадио за Шабац, сврстава га у једну од најзначајнијих личности које је овај град изнедрио. Неке од његових заслуга обухватају оснивање хируршког одељења у Шапцу, лечење рањеника у Првом светском рату у Ваљевској болници, прелазак Албаније, управљање Болницом у Шапцу након завршетка Првог светског рата итд. Данас је Градска кућа града Шапца смештена у његовој некадашњој породичној кући. Међутим, поред свега што је радио његова животна опсесија био је – Летњиковац. Стога, њему као једном од најзаслужнијих личности за његов настанак и рад, најбољи суд дала су сама деца Летњиковца. Један од њих Стојадин Мрђа, овако се захвалио др Дуњићу на помену 8. августа 1939. године:

,,Неумрли чика докторе,
Дошли смо данас да твојој сени изразимо своју захвалност, за све што си учинио за нас. Ти си разумео основне потребе омладине и знајући да ,,у здравом телу, здрав је и дух“, настојао си на томе, да нама сиромашној школској деци, чији родитељи нису у могућности да нас пошаљу где на летовање, пружиш опоравак и оспособиш нас за даљи рад у школи. Уз припомоћ још неколицине добрих људи, ти си основао Летњиковац за слабуњаву децу. Било је тешко из малих прихода створити једну такву установу.

Али ти ниси клонуо духом, него си са све већом вољом наставио започети рад. Ниси жалио труда за наше добро. Тако, да је данас нама сиромашној деци омогућен сваке године боравак по 20 – 30 дана у лепо уређеном летњиковцу на чистом ваздуху и доброј храни. А то за наше младе организме изнурене школским радом значи много. У знак захвалности прими од нас скромне букете пољског цвећа са твог летњиковца, које полажемо на твоју хумку уз топлу молитву упућену Богу; да теби наш Велики добротворе подари рајско насеље. Међу нама, нека ти је вечан помен и слава ти!“.

Др Михаило Дуњић заслужио је да му се одужимо као локална заједница јер овакве људе не смемо да заборавимо. Можда је јубилеј, 120 година постојања шабачког Летњиковца, прави повод да се то и уради.

Дејан Живановић