„Читавог живота нешто тражимо и управо због тога често нисмо задовољни, или сматрамо да још нисмо успели. Та узалудност је попут контекста, као нека аура која нас прати“
У новом роману, „Узалудно“, Ђорђе Д. Сибиновић обликује причу о људима који истрајно трагају за смислом у свету који им стално измиче и често их изневерава. У простору између наде и пораза отвара се питање колико човек заиста може да утиче на сопствену судбину и да ли је узалудност последица околности или стање свести.
Ликови чије судбине описује у роману нису хероји великих гестова, већ људи болно препознатљиви у својим колебањима, посртањима и емотивној неспретности. Управо у тој несавршености лежи њихова аутентичност. Они нису издвојени појединци, већ одрази заједничког искуства, јунаци једне тихе, колективне судбине.
Фото: "Глас Подриња"
Ђорђе Д. Сибиновић, доктор правних наука, аутор је више песничких збирки, романа и књига есеја. Добитник је неколико награда за поезију међу којима су „Мирослав Антић“, „Милан Ракић“, Награда Вукове задужбине… Његова дела су превођена на немачки, француски, македонски, украјински и енглески језик.
О роману „Узалудно“, односу појединца и заједнице, као и о самом чину читања, разговарали смо са аутором током промоције у Библиотеци шабачкој.
У контексту вашег романа, шта за вас значи реч „узалудно“? Када се осврнете на сопствени живот, да ли та два значења кореспондирају или су потпуно различита? -Мој живот је био толико испуњен и садржајан да се за њега може рећи све, само не да је био узалудан. Узалудно, заправо, није ништа што се догађа, јер је живот сам по себи светиња. Међутим, утисак узалудности настаје из нашег трајног трагања. Читавог живота нешто тражимо и управо због тога често нисмо задовољни, или сматрамо да још нисмо успели. Та узалудност је попут контекста, као нека аура која нас прати. Ми је својом упорношћу и одлучношћу стално потискујемо, али она остаје као мизансцен нашег постојања, попут магле коју сваког јутра савладавамо, као када се диже изнад реке Саве на којој смо одрасли. Зато бих рекао да је узалудност нека врста сапутника. Стално је заобилазимо, надигравамо, али она остаје као ведра несагласност између наших жеља и наших достигнућа.
Фото: "Глас Подриња"
Можемо ли побећи од колективности и да ли колектив одређује нашу судбину? -Човек је друштвено биће. Друштво одређује појединца у великој мери. Живимо у заједници, живимо за друге људе. У другима препознајемо себе. Када бисмо били сами на свету, о себи не бисмо знали готово ништа. Све што о себи знамо долази из интеракције, из односа са другима. Сматрам да је мој живот имао смисла само онолико колико сам успевао да постанем део других људи и да њих примим у себе, у свој свет.
Да ли су нам други људи мерило и огледало? -Други људи су нам све, јер до себе долазимо преко њих. Човек који нема формирано „ја“ је у проблему. Али и онај који има пренаглашено „ја“ такође је у проблему. Зрео човек је онај који има „ти“ и „ми“, и преко тога долази до свог „ја“.
Фото: "Глас Подриња"
Шта би, према вашем мишљењу, могао бити разлог да неко посегне за вашом књигом? А постоји ли можда и разлог да је не прочита? -По мом мишљењу, сви људи би требало да прочитају све књиге на свету. Да ли ће неко прочитати моју књигу, то заиста не знам. И даље сам, као дете, радостан када чујем да је неко прочитао нешто што сам написао. Један читалац ме увек обрадује. Постоји она мисао: мењам сто читалаца данас за једног читаоца за сто година.
Може ли се десити да се неко у књизи не пронађе? Или да му она не прија? -Књиге се углавном читају у тишини сопствене собе. Ако се неко и препозна у њима, може то и да прећути. Може да се наљути на мене, а не на свет. У сваком случају, књига је сусрет са самим собом, и свако тај сусрет подноси на свој начин.
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
