Calle Lamparilla

Главни градови све више личе једни на друге. Престонице су све мање у сродству са сопственом земљом, а престони грађани некако су се одродили од својих сународника. Они све више постају грађани света, брендираног аутфита, родно сензуални, и јако, јако забринути због отопљавања снега на Арктику.

Раскошне фасаде на трговима, што су им у наслеђе оставили њихови аскурђели, сада једино служе као атракције за фотографисање хиљадама туристичких номада.

А ноћу, чак из стратосфере, види се њихово блештавило, као сведочанство умрежене илуминације корпоративног глобализма.

Али, постоје и оне престонице, једва видљиве из свемира, које попут малих уљаних лампи носталгично жмире.

Фото: Зоран М. Николић

Ја сам мелодија која се изговара ХА-ВА-НА, пази на интонацију, и, док си мој гост нека у теби
траје моја чежња и страст

Оскудна и тајанствена у сјају, у ритму топлог поветарца који не долази са Арктика, та светлост топло и женствено почиње свој заводљиви плес, тражећи у теби партнера, без обзира одакле долазиш.

А у праскозорје, шапатом на уво ти саопшти име града који носи музику у себи:
„Ја сам мелодија која се изговара ХА-ВА-НА, пази на интонацију, и, док си мој гост нека у теби траје моја чежња и страст“.

И заиста, већ од првог јутра, па све до одласка, кретао сам се улицама Хаване, пратећи весели ритам уличних перкусиониста, који се на трговима савршено укрштао са меланхоличном мелодијом трубе и гитаре, који те маме у многобројне кафее и ресторане.

Али, кренимо од почетка…

Фото: Зоран М. Николић

Док закувавам кафу - коју сам понео од куће - са безбедне историјске дистанце, спокојно закључујем, да сваки прави Habaneros, зна кад му са Атлантика прети опасност

Buenos dias / Hola
Већ, прво јутро сам устао рано, пре свитања, одморан и вољан да упознам овај град и људе.
Јутро је пријатно свеже.

Пажљиво, да не пробудим супругу, отварам висока балконска врата, превиђајући чињеницу да у Хавани све има своју интонацију, а да је шкрипа врата свуда бучна.

Низ улицу Lamparilla, још неокупану Сунцем, из мени непознатог правца, струји топли ветар. Док закувавам кафу - коју сам понео од куће - са безбедне историјске дистанце, спокојно закључујем, да сваки прави Habaneros, зна кад му са Атлантика прети опасност.

Седам на углачани камени праг терасе. Цигарете - које сам такође понео од куће - остављам на зидној полици од кованог гвожђа.

Фото: Зоран М. Николић

Палим подебелу Cohiba цигару, коју сам претходно умочио у мед - тајна нас пушача са вишедеценијским искуством - коју, схватио сам током боравка, зна сваки ninjo Habanero, који још увек, више преферира бомбоне.

Преко пута мене, скоро па на рукохват, комшија, са подједнако бучним шаркама, буди се, тик после мене, и отвара ми видик свог маленог стана. У њему доминира двокреветни душек, са дрвеним рамом и гвозденим узглављем који памти давне шпанске уздисаје.

Buenos dias, Hola! Тихо, са насмејаним очима, пожелео ми је добро јутро као да ме зна од давнина.
Hola , уз осмех, одговарам са све медом и димом у устима. Његова искрена спонтаност, у мени је изазвала потребу да се рукујем са човеком.

Једини разлог, због чега то нисам учинио био је страх да ограда мог балкона од кованог гвожђа, која још увек памти coloniyadores-e , неће издржати.

Фото: Зоран М. Николић

Петлови, са свих страна, закукурикали су хорски. Те живахне ноте, напречац су ми приредили спектакл пробуђеног града

А онда, пред само свитање, кад је светло кренуло да клизи низ фасаде зграда, неочекивани ,,будилници,, у трену, променили су мој интимни доживљај Хаване, који је до тада припадао само мени.
Петлови, са свих страна, закукурикали су хорски. Те живахне ноте, напречац су ми приредили спектакл пробуђеног града.

Срдачно сам отпоздрављао комшијама који су ми, са многобројних балкона, чија дрвена врата такође шкрипе, пожелели добро јутро.

А мој први ,,јутарњи домаћин,, потрудио се да наставимо дијалог, па је из свог омаленог стана пустио умиљате тактове Кубанске салсе.

Подстакнут овим мелодијским разговором без речи, напокон сам устао, храбро се ослонио на гвоздену ограду мог балкона, и заражен ритмом салсе -хитро али опуштено - погледао сам низ улицу Lamparilla.

Двомилионска Хавана је будна. И одједном допадљиво гласна…
Наставиће се...