Lamparilla је дуга и уска улица, која попут временске стреле, пресеца само средиште старог града ( La Habana Vieja ). Она повезује трг - Plaza de San Francisko и монументално законодавно здање El Capitolio - изграђено пре скоро једног века.
Цркву и високи звоник на тргу изградили су шпански гашпари, вишевековни ризничари кубанског богатства.
А, како је тежња за слободом ,, увек и довека, царство небеско,, тако је и купола Cubana, бар за центиметар, морала бити ближа небу, од зграде Америчког конгреса у Вашингтону
Грандиозну куполу, на другом крају улице, El Capitolio, изградили су, у инат, сами Кубанци.
А, како је тежња за слободом ,, увек и довека, царство небеско,, тако је и купола Cubana, бар за центиметар, морала бити ближа небу, од зграде Америчког конгреса у Вашингтону.
Градска врева у Хавани је - mucho diferente - у односу на друге велике градове.
Улице, од раног јутра, претварају се у дневни боравак њених становника. Старије особе седе на столицама, испред својих улаза, и веома резонантно воде своје комшијске разговоре, али никад не забораве да вам, док пролазите крај њих, уз осмех, кажу - Hola. Они, са предузетничким духом, који још увек није нестао, из својих приземних станова нуде вам јутарњу кафу или јужно воће и поврће.
Фото: Тања Николић
У том ,, овлашћеном сервису,, мајстори су управо чекићем буџили, ђунту са ситним нутом
Акустику улице најбоље осетите када ,спорадично, кроз њу прође по неки остарели Москвич или још времешнији му рођак Pointac.
А, да су сви аутомобили у Хавани, без обзира на географско порекло и етничку припадност, у крвном сродству, доказ је и једна улична радионица, поред које сам застао.
Фото: Тања Николић
У том ,, овлашћеном сервису,, мајстори су управо чекићем буџили, ђунту са ситним нутом, а, у срдачном разговору, уверили су ме, да Волгин карбуратор из 73 - ће, савршено пасује Плимуту из 51 - ве године. Све време, док се крећете улицом Lamparilla, у даљини је вижљаста купола El Capitolio, која исијава ужарену светлост, коју од сванућа упија од Сунца, које се уздигло изнад Атлантика.
Попут светионика, она је целодневни оријентир, уколико у мору испреплетаних улица, скренете са курса, и, попут Хемингвејевог старца Сантјага дођете у искушење куда даље ићи.
Уколико баш немате две леве ноге, улицама - La Habana Vieja - корачате у такту: корак, корак - пауза - корак, где прва два корака су непрестана питања која о овом граду, постављате себи, а после кратке станке, у следећем кораку, од Хаване, добијате одговоре.
Станислав Винавер је уосталом, као прворазредни литерални перкусиониста, Хемингвејеве реченице доживео као: један или два даха, па један предах, а онда издах, уздах, удах или одах.
У озареном расположењу, стигли смо пред горостасни Капитол, у чијој се близини нижу раскошна прочеља, Gran Teatro de la Habana, и престижно туристичко здање, мирољубивог имена, Hotel Inglaterra, јер смо знали да је преко пута Parque Central, градска интернет оаза.
Како Хавана није баш у присном односу са интернетом, овај hotspot у хладу, је целодневно стециште Homo interneticus-а, како домаћих, тако и нас, припадника исте врсте, окупљених са свих страна света.
Некако сам успео, на кратко, да успоставим везу са отаџбином, али до краја ми је остало нејасно, да ли ме је ико у њој чуо а камоли видео, али по погледима многобројних ,, интернет сапатника,, схватио сам да је мене чуло, бар пола Хаване.
Овај црвени лепотан, вешто скривајући своје године, освојио нас је на први поглед, Фото: Тања Николић
У непосредној близини парка је плато, на којем се, пркосно шепуре, разнобојни и гологлави олдтајмери. Елегантни Chevrolet BelAir био је наш избор. Овај црвени лепотан, вешто скривајући своје године, освојио нас је на први поглед, и, одабравши он нас, са домаћином и возачем Рафаелом, кренули смо у обилазак Хаване.
Хавана, колико је могла, другарски, показала нам је и своје модерно лице. Широки булевари, који су нас водили ка Plaza de la Revoluciоn, откривали су нам, по боковима, простране и комфорне резиденције, у којима живе људи о чијем друштвеном статусу, само можемо да нагађамо.
Наравно, сви прво хрле да се сликају са Че Геваром. И док чекате свој ред, морам признати, да поподневно сунце, појачава ефекат његовог лика. Силуете од металних линија, само додатно указују на драматичност времена у којем је живео славни El Comadante.
Али, средишња тачка на тргу је Кула, висока 109 метара, усправни симбол кубанске независности и националног поноса. Испред ње је споменик најпоштованијој личности Кубе.
Jose Marti - највећи кубански песник, као сужањ певао је о слободи, не дочекавши да чује како Куба, и дан данас, са поносом пева његову песму Guantanamera, а која почиње стихом:
,,Ја сам искрен човек Из земље где расте палма.“
Са ветром у коси, вратили смо се у стари град.
Упутили смо се ка легендарном бару El Floridita, да са бронзаним домаћином, ослоњеног на шанк, попијемо по један коктел.
Хемингвеј, као маркантни познавалац, млека за одрасле, препоручио нам је коктел - Daiquiri - савршени спој белог рума и сока од лимете, у чаши пуној уситњеног леда, Фото: Тања Николић
Претходно, јер у госте се не долази празних руку, од уличног продавца смо купили - Mariquitas - слани чипс од танко исечених листова банане.
Хемингвеј, као маркантни познавалац, млека за одрасле, препоручио нам је коктел - Daiquiri - савршени спој белог рума и сока од лимете, у чаши пуној уситњеног леда.
И тако, реч по реч, чаша по чаша, сити смо се наразговарали. На крају, док сам одлазио, прећутно смо се сложили око две ствари:
Да коктел - Daiquiri - заслужује да буде лауерат Нобелове награде за угоститељство, а да и у будућности, када је судбина Кубе у питању, треба веровати једино песницима.
Фото: Тања Николић
Фото: Тања Николић
Овај црвени лепотан, вешто скривајући своје године, освојио нас је на први поглед, Фото: Тања Николић
Хемингвеј, као маркантни познавалац, млека за одрасле, препоручио нам је коктел - Daiquiri - савршени спој белог рума и сока од лимете, у чаши пуној уситњеног леда, Фото: Тања Николић
Oд уличног продавца смо купили - Mariquitas - слани чипс од танко исечених листова банане, Фото: Тања Николић
