ШАБАЦ МОЈЕ МЛАДОСТИ
ПРЕПЛИВАВАЊЕ САВЕ
Реке Сава је највећа и најпривлачнија атракција младих у току лета. Оно што је море за становнике приморја, за нас Шапчане је река Сава. И пре него што наступи школски распуст, који је у оно време почињао 28. јуна, тј. на Видовдан, наше мисли, активности, разоноде, несташлуци, јуначење, везани су за ову нашу велику реку. А са првим летњим, топлим данима, Сава постаје магнетна сила која младе привлачи у свој водени загрљај.
Филм незаборава односи се на тридесете године прошлог века. Доба мога дечаштва, тачније доба пубертета, време када закон природе дечака постепено претвара у младића, а девојчицу у девојку. Почиње осамостаљивање, отимање од обавезне послушности и реда устаљеног у патријархалној породици. Без пратње родитеља или старије браће, почиње се одлазити на реку са својим вршњацима.
То лето је било веома сунчано, жарко. Август још врелији од јула. Ниво Саве спао на најнижу тачку водостаја. Вода топла, а плитка. Газило се до колена и појаса, скоро све до половине реке, до канала. Средином Саве, у ширини стотинак метара, протезао се нешто дубљи канал, како би и при ниском водостају бродови могли да плове, а да се не насучу на спруд, на плићак.
Једног преподнева нас десетак другова сунчали смо се на тзв. Мачвиној плажи. Сунце у зениту пече наша већ поруменела, па и поцрнела тела. Наједном, неко предложи:
- Хајде да препливамо Саву. На оној, кленачкој обали, има лепшег песка, а и хладовине у тополама!
Већина прихвати предлог. Међутим, двоје-троје нису били сигурни у своју пливачку вештину. Међу њима био је и син једног трговца.Звао се Тома, а надимак му је био Переца. Растом ситнији од остале деце његових година; управо већ стасалих дечака.
Два слабија дечака су остала да чувају одела док се пливачи не врате. Мислили смо да и Переца неће смети да крене и оствари подвиг препливавања Саве.
Ја сам ћутао. Знао сам да пливам, и леђно и прсно, али до тада нисам се усуђивао да препливам Саву. У себи сам се мало и колебао.“Да ли ћу издржати“ Али, куд сви Турци ту и ћелави Мујо! Кад је и Переца одлучио да се солидарише са друштвом, зашто и ја да будем кукавица и останем на обали као нека баба?“ - тако сам размишљао пре него што ћу кренути ка води.
Газили смо дуго, а вода нам је била до колена. Затим се почела дизати према стомаку и грудима. Време је да се заплива. Бољи пливачи почеше да измичу. На челу пливачке екипе био је Дракула (право име му је Сима). Переца и ја почели смо да заостајемо, али смо ипак пливали без већих проблема. Истина, на каналу, где је водена струја била бржа, наше пливање добијало је дијагонални правац. Вода нас је носила низводно. Успели смо, на кленачкој смо обали, истина доста низводније него остали, бољи пливачи. За Перецу и мене, ово је било ватрено крштење. Били смо срећни и поносни што смо, ето, и ми успели да у своје летње авантуре и јуначења упишемо и препливавање Саве.
Поново исти поступак. Гажење плитке реке до средине, тј. до канала. Опет пливање, наравно прсно. Сад је било мало теже, руке су спорије захватале, а и ноге нису имале ону снагу и брзину потискивања воде. У свест је почео да надолази страх, бојазан да ли ћу издржати. Прикупио сам последњи напор снаге и успео да испливам из канала. Још мало па ћу ногама додирнути тло. И док сам се ја налазио у стању неизвесности и психофизичким напором борио се да савладам страх, иза мене се зачу пригушено дозивање: - У помоћ, помоћ, пом...!
Били су то вапијући позиви нашег друга Переце. Понестало му је снаге и већ је почео да губи присебност. Почео је и да тоне...
На овај вапијући зов друга, први је запливао да спашава дављеника наш Дракула. Међу нама он је био две године старији, знатно снажнији, али и најбољи пливач. Успео је на време да доплива до Переце, да га окрене на леђа и, као највештији спасилац, доплива до плитког дела реке.
Када се Переца мало опоравио од шока и страха у којем је био, другови се договорише да га само двојица отпрате до куће и објасне родитељима шта се догодило. Један од те двојице био је, наравно, и Перецин спасилац Дракула.
Овај ненадани догађај са Саве био је повод да се између Переце и Дракуле створи блиско пријатељство и узајамно поверење. Као старији, а и снажнији, Дракула је у свакој прилици узимао у заштиту нежног дечака Перецу. Он му је постао као рођени млађи брат, а друге браће није ни имао.
У породици трговца, у којој је Тома био јединац, прилично нежан и размажен, Дракула је постао радо приман, као најближи породични пријатељ. За Нову годину купили су му одело и ципеле, у знак захвалности и признања што им је из широке Саве спасао сина јединца.
Филм незаборава односи се на тридесете године прошлог века. Доба мога дечаштва, тачније доба пубертета, време када закон природе дечака постепено претвара у младића, а девојчицу у девојку. Почиње осамостаљивање, отимање од обавезне послушности и реда устаљеног у патријархалној породици. Без пратње родитеља или старије браће, почиње се одлазити на реку са својим вршњацима.
То лето је било веома сунчано, жарко. Август још врелији од јула. Ниво Саве спао на најнижу тачку водостаја. Вода топла, а плитка. Газило се до колена и појаса, скоро све до половине реке, до канала. Средином Саве, у ширини стотинак метара, протезао се нешто дубљи канал, како би и при ниском водостају бродови могли да плове, а да се не насучу на спруд, на плићак.
Једног преподнева нас десетак другова сунчали смо се на тзв. Мачвиној плажи. Сунце у зениту пече наша већ поруменела, па и поцрнела тела. Наједном, неко предложи:
- Хајде да препливамо Саву. На оној, кленачкој обали, има лепшег песка, а и хладовине у тополама!
Већина прихвати предлог. Међутим, двоје-троје нису били сигурни у своју пливачку вештину. Међу њима био је и син једног трговца.Звао се Тома, а надимак му је био Переца. Растом ситнији од остале деце његових година; управо већ стасалих дечака.
Два слабија дечака су остала да чувају одела док се пливачи не врате. Мислили смо да и Переца неће смети да крене и оствари подвиг препливавања Саве.
Ја сам ћутао. Знао сам да пливам, и леђно и прсно, али до тада нисам се усуђивао да препливам Саву. У себи сам се мало и колебао.“Да ли ћу издржати“ Али, куд сви Турци ту и ћелави Мујо! Кад је и Переца одлучио да се солидарише са друштвом, зашто и ја да будем кукавица и останем на обали као нека баба?“ - тако сам размишљао пре него што ћу кренути ка води.
Газили смо дуго, а вода нам је била до колена. Затим се почела дизати према стомаку и грудима. Време је да се заплива. Бољи пливачи почеше да измичу. На челу пливачке екипе био је Дракула (право име му је Сима). Переца и ја почели смо да заостајемо, али смо ипак пливали без већих проблема. Истина, на каналу, где је водена струја била бржа, наше пливање добијало је дијагонални правац. Вода нас је носила низводно. Успели смо, на кленачкој смо обали, истина доста низводније него остали, бољи пливачи. За Перецу и мене, ово је било ватрено крштење. Били смо срећни и поносни што смо, ето, и ми успели да у своје летње авантуре и јуначења упишемо и препливавање Саве.
Поново исти поступак. Гажење плитке реке до средине, тј. до канала. Опет пливање, наравно прсно. Сад је било мало теже, руке су спорије захватале, а и ноге нису имале ону снагу и брзину потискивања воде. У свест је почео да надолази страх, бојазан да ли ћу издржати. Прикупио сам последњи напор снаге и успео да испливам из канала. Још мало па ћу ногама додирнути тло. И док сам се ја налазио у стању неизвесности и психофизичким напором борио се да савладам страх, иза мене се зачу пригушено дозивање: - У помоћ, помоћ, пом...!
Били су то вапијући позиви нашег друга Переце. Понестало му је снаге и већ је почео да губи присебност. Почео је и да тоне...
На овај вапијући зов друга, први је запливао да спашава дављеника наш Дракула. Међу нама он је био две године старији, знатно снажнији, али и најбољи пливач. Успео је на време да доплива до Переце, да га окрене на леђа и, као највештији спасилац, доплива до плитког дела реке.
Када се Переца мало опоравио од шока и страха у којем је био, другови се договорише да га само двојица отпрате до куће и објасне родитељима шта се догодило. Један од те двојице био је, наравно, и Перецин спасилац Дракула.
Овај ненадани догађај са Саве био је повод да се између Переце и Дракуле створи блиско пријатељство и узајамно поверење. Као старији, а и снажнији, Дракула је у свакој прилици узимао у заштиту нежног дечака Перецу. Он му је постао као рођени млађи брат, а друге браће није ни имао.
У породици трговца, у којој је Тома био јединац, прилично нежан и размажен, Дракула је постао радо приман, као најближи породични пријатељ. За Нову годину купили су му одело и ципеле, у знак захвалности и признања што им је из широке Саве спасао сина јединца.
Најновији број
18. април 2024.
