Ђурђевдански уранак

У депримирајућем негирању идентитета и истрајних који сваку стопу трајања чине китњастијом живи свакога пролећа Ђурђевдански уранак. Неки воле рећи на дан који је капија лепог периода године који красе и трешње ђурђевданске али и предање о хајдучком састанку баш од Ђурђевдана. Капије се и у ове дане ките леском и селеном. Некада је леска била обележје српских њива, а за селен украден из баште мома, за којима се уздах разлегао селом, губиле и руке. Обесни очеви би у селенову башту стављали оштре косе па оста предање да је и кршни Ђорђе остао без јуначке деснице. Опет од села до села домишљати момци скидали капије са авлија и бацали да их је тешко било наћи а све упућено ка девојкама око којих су се момци надигравали склањајући препреке да им се снови остваре кићеним сватовима. И тако и у новија лета понегде се чује за леску и селен али предању одолева и букет саткан од дрена и младе коприве или ти народски жаре, те леске који опет говори о добром здрављу, миру, слози и благостању.

Дрен беседио о здрављу, коприва снагу коју ништа не може сломити као и леска, а сама жара унета у дом пре Ђурђева дана била брана од баксузлука али и утирала стазу ка берићету. И тако од села до села јездила предања која уз речице и поточиће окупљају младе који се радују топлијим данима и надају богатој летини.

Оста и неговано предање да коприва која жари сагорева све лоше мисли и утире пут борбе да се избене неуспех. Сам уранак доживљаван као ћилим добрих и топлих мисли упућених ка делу године који красе буђења свега што прелепа природа у свом идиличном току да изаткати. Уз песму, игру и трпезу и душе и тела коју богати плодови чине достојне великог празника који опет по традицији употпуне славски гости који се жељно ишчекују и које у челу симболизује кум. Стари су умели рећи, Бог на небу, кум на земљи...

И овог лета Господњег уранак је протекао оденут жељом да чељад буду здрава ко дрен а сваки дом украшен селеном и леском берићета.