Портрет уметника који је одбио да престане да се игра

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: “Истрај!”

-Последњих година много слушам стари џез. Тридесете, четрдесете, педесете. Седнем, пустим музику, сликам и гледам како дани пролазе преко календара. Све ми делује помало апсурдно, нарочито у средини каква је ова наша. Зато човек с временом направи свој мали свет. Мој су син, супруга, сестра неколико људи које волим, музика и рад. И колико год да је било тешко, и даље ме узбуђује да седнем и радим. Да немам тај осећај игре, питање је да ли бих издржао толико година. Није све слатко. Али када сликаш, ти се играш. И баш у томе је срећа – започиње причу један од најпознатијих, али и најмистериознијих уметника за јавност, из Шапца, Дејан Уларџић.

Овог маја 2026, проток времена бележи неколико важних датума за Уларџића. Педест година стваралаштва, седам деценија живота. А између, више од уметничке игре.

-Сликарство ме у раној младости није занимало. Кад су нас групно водили на изложбе, ја сам бежао. Било ми је досадно. У гимназији сам чак и пао ликовно. Професор ме је оборио. Тек касније сам схватио иронију целе приче – прича о средњошколским данима. Ипак, од себе и уметности није могао побећи. Било је само питање тренутка.

Чудна хемија подсвести
Објављивао је песме, добијао награде, али књижевност није била уметност којој је тежио.
-Кад сам кренуо на Правни факултет, једног лета сам са тадашњом девојком седео поред воде и гледао облутке. Приметио сам како камен изнад површине изгледа загасито, а исти тај камен под водом добија невероватне боје. Имао сам тада двадесет година и у том тренутку ми је кликнуло.

Тада су настали први привесци од облутака.
-Код каменоресца сам бушио камење, стављао кожне траке које је фабрика „Обнова“ бацала, позајмио сам боје и почео да цртам карикатуре по камењу. Убијао сам се од посла. Када се завршила та прича, радио сам минијатуре, десет са десет центиметара. Све што данас радим почело је тада. Мислим да је свако од нас кодиран по рођену и да има свој домаћи задатак. Као и ја. И једини мој задатак је да будем што поштенији према ономе што радим и себи.

-„Бавим се уметношћу“ често служи као покриће за недисциплину. Мораш да радиш много више него да си запослен у фирми. Треба себе да доведеш у ред. Ако желиш своју причу, мораш бити довољно луд и довољно тврдоглав да не дозволиш да те спољне околности сломе. Мораш бити доследан, чак и када паднеш. А падови су неминовни. Тешко је живети од уметности ако немаш огромно наследство или залеђину. Већина прави компромисе, слика оно што се продаје. а онда више не живиш своју уметност, него радиш искључиво да зарадиш. То је огромна разлика, бити уметник и живети своју уметност.

Можда и раније, само тога није био свестан. Бака Софија је била, како каже, његов највећи навијач. Школовала се у Бечу у првој половини прошлог века, педестих имала је самосталну изложбу примењене уметности.

-Израђивала посебну грнчарију. Мама и тетка ишле су у гимназију у генерацији са Лалицким, Милићем и Кућанским. То је било окружење у ком сам растао. Иако нисам имао директно интересовање за уметност, човек никад не зна шта остане у подсвести. То је чудна хемија. Некад те нешто „удари“ после много година. И не мислим само на уметност. Исто је са љубавима, односима, животом.

И баш бака је покренула његов уметнички пут. Позвала је сликара Милића од Мачве како би проценио радове.

-Након анализе је рекао: „Мени треба само извод из књиге рођених и водим га са собом у Београд. Уписаћу га на Академију, неће ни пријемни да види.“ Моја мајка је тада урадила нешто што никада нећу заборавити. Устала, отишла до врата стана, широм их отворила и рекла: „Милићу, марш напоље.“

Касно летње вече на степеништу Дома синдиката у Шапцу, млади и већ познати уметник. Неколико животних лекција и иронија судбине.

-Рекао је: „Ако сада престанеш да сликаш, мислиш ли да ће неко то приметити? Неће. Никога није брига. Људи ни не знају да сликаш.“ То ме је тада погодило, јер сам имао двадесет и нешто година, пун емоција, несигурности и ега као сваки млад човек. Те ноћи ме је научио нечему важном: да не смем да будем сујетан и завидан. Говорио је да су сујета и завист рак-рана човека, јер пре свега уништавају онога ко их носи. И на томе сам му захвалан иако се он својих речи није придржавао.

Или или светови
У једном тренутку нашао се пред одлуком, или или.
-Дошао тренутак када више нисам могао да будем оба света истовремено. Мама је била разумнија ,говорила је: „Заврши факултет, а ово нека ти буде хоби.“ И била је у праву. Јер у уметности зависиш од укуса других људи, а то је страшна ствар. Зато сам се чак пријавио да одслужим војску, од које сам дотад бежао – сећа се Дејан који је униформом „купио“ време.

-Хтео сам да са дистанце видим шта заправо желим. И тада сам пресекао. Академију нисам желео да упишем. И тада, као и данас, сматрао сам да академија првенствено служи да научи занат. А диплома је и џокер у џепу. Увек имаш резерву. А овде нема резервног плана. Када немаш џокера, онда гризеш много више.

Мислим да је свако од нас кодиран по рођењу и да има свој домаћи задатак

Кад се вратио из војске, добио је понуду од Милића да у Београду осликавају цркву на Вождовцу.
-Требало је да то радимо четири године. Радио сам као луд.

Дани на скелама нису биле школа сликања, већ преживљавања. Психолошки дрил „топло-хладно“ био је тренинг за оно што је уследило.

-Све ти имаш, само проверавам колико можеш да издржиш - говорио му је ментор док је закидао минуте од зараде.

Но, један позив одвео га је „Под липу“, преко пута Шуматовца, на састанак са Момом Капором.

-Дошао сам са торбом пуном малих формата. Извадио сам две слике. Трећу сам хтео да покажем, а он: „Врати то у торбу.“ Помислио сам да ништа не ваља. Устао је и руком показао: „Ајде са мном.“ Одвео ме је у једну књижару где се окупљала тадашња београдска уметничка екипа. Узео је моје радове и буквално их побацао по троседу. „Гледајте“, рекао је. Сви су ћутали и посматрали. Онда је додао: „Сви су ту, а никог не можеш препознати“. Мислио је на мајсторе медијале. Био је то тренутак седмог неба.

Повратак у атеље на Звездари био је повратак у сурову реалност.

Срећа је да можеш да волиш и да имаш кога да волиш

Кратка реченица: „То је мафија, све ће ти узети радове и динара нећеш видети“, особе којој је веровао, била је довољна да тада као млад уметник поверује. Тек деценијама касније, гледајући фотографије у штампи схватиће да је шта је сујета.

Слично је осетио на почетку свог уметничког пута, у родном граду.

-Искључен сам из локалног удружења због наводног неплаћања чланарине. Чак и кад сам доказао супротно, врата су остала затворена. Парадоксално, учинили су ми услугу, окренуо сам се Београду.

Мира Ступица и „Ако“
Дејанова прва самостална изложба била је у Музеју „Семберија“ у Бијељини, 1982, тада је излагао заједно са баком, она своју грнчарију, он слике.

Прво самостално појављивање у Шапцу, 1984. године било је прилично „ин“, како каже, највише због људи који су били на отварању. Но, ни то није гарантовало тада младом сликару сигурну улазницу у свет уметности.

-Био је ту Ђорђе Кадијевић, Мира Ступица. Када сам тражио да се њихова имена ставе на позивнице, добио сам одоговор да они сигурно неће доћи, јер ко сам ја.

Њихова имена нису била на позивницама, а Мира Ступица је дошла на отварање.

-Била је невероватно да прва дама старог југословенског глумишта дође без премишљања. Сама је изабрала песму коју ће говорити, Киплингово „Ако“. Песма ме је јако дирнула. И данас сам везан за њу. Кад би човек бар два процента из песме применио, био би светац по данашњим мерилима.

Похвала и прекор сачекале су младог Уларџића наредног дана.

-Мира је већ тада рекла: „Ја сам твоја друга мама.“ Касније је то стварно и постала. Док је она то говорила, у установи културе ме је чекао хладан туш. Отвара фиоку стола и говори: „Запамти. Можеш завршити или у овој фиоци, која се ретко отвара, или никад не отвара.“

Каже, ипак не жели да буде неправедан према граду и уметности, јер живот је сачињен од различтих момената, а оно што остаје је чиста уметност која траје.

-Било је и лепих тренутака. Прва излагања, прве радости. Причињавало ми је огромно задовољство. Прве награде добио сам у Шапцу, на Мајској и Октобарској изложби.

Од сликара до уметника
Низале су се године, признања, изложбе. Добио је и статус самосталног уметника већ 1983. као једини сликар из шабачког краја. Процедура захтевна, али је успео. Или је бар тако мислио.

-Општина је била дужна да ми уплаћује социјално и пензионо осигурање. А онда сазнајем да ми ништа никада није уплаћено. Требало је да имам двадесет година радног стажа, а нисам имао ни двадесет секунди. Нико није одговарао. Никада нисам био члан неке странке. Никада нисам могао да дозволим да ми неко говори шта да мислим и како да живим. Али такав став се овде плаћа.

Свет гледа другим очима
Каже да га је дијагноза променила. Свет је почео да посматра другачије.
-Схватиш колико је много тога бесмислено. Гледао сам човека који вене, а планира живот, бори се. Сваког дана је неко умирао. Пред Нову годину. Хладан ходник, пригушена светла, мала јелка. И једна девојка долази сваког дана. Пита ме: „Извините, да ли ви идете кући за Нову годину?“ Кажем: „Не знам, чекам резултате.“ А она каже: „Ја нећу чекати Нову годину без њега.“ Такве ствари те потпуно промене.
Искусио је спознају да када изађеш из болнице, више ниси иста особа.

-После болести променили су се детаљи, ритам, однос према слици. Једино што сам свесно радио били су они цртежи хемијском оловком, црвеном и плавом. После терапија нисам био сигуран да ли рука још уме да црта. Сестра ми је сваког дана доносила блок и хемијске оловке, па сам полако проверавао себе.

Бунтовник са разлогом
У овим годинама каже да нема потребу за конфликтима, и у шали додаје да је довољно непријатеља стекао током живота.

-Кад сам био млађи, улазио сам у директне сукобе, лице у лице. Вероватно су тада били у праву када су говорили да сам конфликтна личност. Данас немам фитиљ за глупости, али не улазим у сукоб. Вероватно човека истроше околности или сазри.

И управо у емотивном сазревању, искуству види себе. Каже да када ствара све је емоција.
-Од прве минијатуре до данас све је засновано на мрљи. Бацим мрљу и из ње ми се покаже слика. Мрља често нуди више могућности. Када изабереш једну, аутоматски потискујеш другу. Више не можеш да је вратиш. То је можда једина права одлука. Све остало су емоције. Буквално све. Исто је као са људима, нисмо исти у различитим стањима. Другачије притиснеш четку кад си бесан, другачије кад си миран.
Признаје да би неке прилике дугачије размотрио.

-Био сам у прилици два пута да одем, Америка 1985. и Келн 1989. Ниједну нисам прихватио. Емоције су ме задржале. Девојка, мајка, бака, тетка. Лепо сам зарађивао и лепо живео. Имао сам свој атеље, свој мир. Мислио сам, што бих ишао да се мучим – појашњава.

-Овде тржиште никада није било уређено, нити ће бити. Напољу, какав год систем био, постоје правила игре. Постоји поштовање према уметности. То сам осетио у Јерусалиму, у Швајцарској. То поштовање тамо нисам доживео овде за педесет година. Овде те често гледају као циркузанта или кловна. Тамо те гледају као уметника. И то заболи. Зато ми је жао што нисам отишао. А опет, овај град волим. Волим његове улице, зграде, успомене. Али менталитет се потпуно променио. Ово више није град који сам некад познавао. Једноставно, више не препознајем тај свет. Видим нека нова правила и неки нови град који мени више није близак.

Мир проналази у малим стварима.
-Срећа је да можеш да волиш и да имаш кога да волиш. Сваког дана да радиш, да се играш. Јер баш у томе је срећа. У осећају да се играш и да си у контакту са оним што волиш. Имам сина и своје слике. Могу да радим, да сликам. Шта ћеш више?

М. Живановић Благојевић