Потомци чувају сећање

У мишарском крају и данас се са посебним поштовањем чува сећање на славну победу српских устаника над Турцима 1806. године и на јунаке који су под вођством Карађорђа исписали једну од најзначајнијих страница српске историје. Међу њима посебно место заузима Секула Гавриловић из села Миокус, Карађорђев барјактар и један од најистакнутијих учесника Боја на Мишару.

У селу и данас постоје обележја посвећена славном барјактару. На улазу у Миокус постављена је табла, у центру села спомен-плоча. Приче о Секули Гавриловићу и даље живе, нарочито у делу села који зову Церић и где његови потомци вековима чувају своја огњишта. Један од њих је Ђорђе Гавриловић, чукунунук Секуле Гавриловића, који каже да је одрастао слушајући приче својих предака.

- Причали су ми моји и то сам добро запамтио. Секула је био добар војсковођа, иначе Карађорђев барјактар у Мишарском боју. Био је висок и крупан, права мрга од човека. Претпоставке су да је живео преко сто година, чак 112. Постоје и неки списи из Руме који то помињу, али сигурно је да је живео више од једног века - прича Ђорђе.

Важан историјски извор
Према предању, управо је Секула Гавриловић одредио место и начин копања чувеног мишарског шанца, у коме су Срби дочекали турску војску и нанели јој тежак пораз. Шанац на Мишару био је један од кључних елемената српске стратегије, а захваљујући добром положају и организацији устаници су успели да одоле далеко бројнијем непријатељу.

- Он је искорачао шанац на Мишару. После битке му је Карађорђе као награду дао део града Шапца на управљање. У време Мишарског боја, Секула је имао више од педесет година - каже Ђорђе Гавриловић.
Посебну вредност имају и Секулина сведочења о самом току битке. Захваљујући његовим казивањима сачувани су важни подаци о распореду српске војске, стратешким положајима и догађајима током Боја на Мишару.

- Његова сведочења забележили су историчари чиме је Секула Гавриловић остао упамћен не само као јунак и Карађорђев барјактар, већ и као драгоцен сведок једног од најважнијих догађаја Првог српског устанка. У Миокусу и данас постоји место где је, верује се, била Секулина земуница. Видљиво је и удубљење у земљи за које се верује да је остатак његовог домаћинства. Табла на самом улазу у село подсећа на јунака који је из овог краја, а урађена је и спомен плоча у центру села. Приче о славном претку у мојој породици преноси се са колена на колено. Мојих троје деце такође знају све о Секули али и другим прецима који су, а скоро сви мушкарци из породице Гавриловић су учествовали у ратовима, а многи су били и истакнути војници и војсковође. Отац, стриц, деда, прадеда, сви су били у ратовима. Ја сам ваљда једини који није био ратник а надам се да нећу ни бити. Али поносан сам на њих и на све што су оставили иза себе - каже Ђорђе.

Заслужни преци
Посебно место у породичној историји има његов прадеда Драгомир Гавриловић, Солунац који је године провео у рату, два или три пута рањаван, а његова фотографија и данас се чува у Народном музеју у Шапцу. Остао је упамћен као први српски војник који је ушао у ослобођени Шабац.

- Војска је тада заседала у Обреновцу. Деда је замолио команданта да оде до Миокуса да види своју децу пошто је близу, па ће војску сачекати на Церићу, где је сада моја кућа. Међутим, војска није стизала, сачекао је мало, па помислио да су сигурно већ прошли. Узјахао је коња и кренуо према Шапцу и стигао пре њих. Немци су већ почели да се повлаче, а деда је почео да пуца према њима. Негде код Зоркиног солитера народ је почео да кити коња и да га поздравља и тако је остао упамћен као војник који је први ушао у ослобођени Шабац. Иако је због тога био и кажњен јер је самовољно кренуо испред јединице, у народу је остао упамћен као један од симбола ослобођења града – прича Ђорђе.

И Ђорђев деда Драгољуб био је образован човек. Завршио је гимназију у оно време, играо фудбал за шабачку Мачву и у село донео прву фудбалску лопту. Управо он је основао клуб који и данас носи име ФК Церић, по месту које је некада било центар окупљања и чувених вашара у том крају.

Фото: Глас Подриња

- Овде је био центар дешавања, баш овде где ја сада живим. То ми је дедовина. После Другог светског рата комунистичке власти одузеле су Гавриловићима доста земље. Иако је добио позив да иде у Русију на школовање за генерала, деда се нашао пред тешком одлуком, да ли да оде и настави војну каријеру или да остане уз породицу. Био је између две ватре, да ли да остане са оцем као једино мушко дете или да иде у Русију са комунистима. Одлучио је да ипак остане на селу - прича Ђорђе.

Данас потомци Секуле Гавриловића настоје да сачувају породичну и националну историју од заборава. Приче о Карађорђевом барјактару, Мишарском шанцу, ослобођењу Шапца и славним прецима преносе се на млађе генерације, као део наслеђа које и после више од два века живи у овом крају.