Између хитног и неспоразума - живот

Служба хитне медицинске Здравственог центра Шабац свакодневно одговара на велики број позива. Грађани зову због животно угрожавајућих стања, али и због ситуације које то нису, али их они доживљавају као хитне. Иза броја 194 стоји мали број екипа, који покрива велику територију и у сваком тренутку мора да одлучи коме је помоћ најпотребнија.

Не користе сви број 194 на прави начин
-Служба хитне медицинске помоћи за већину грађана представља сигурност да ће неко доћи када је најпотребније. Медутим, иза броја 194 налази се систем који сваког дана покушава да у веома кратком процени коме је помоћ потребна одмах, коме се може помоћи саветом и како са ограниченим бројем екипа одговорити на десетине различитих позива. На територији коју покрива служба хитне медицинске помоћи Шабац током једног месеца буде више од 2.000 позива. Само део тих позива заврши изласком екипе на терен, али и то представља велики број интервенција за мали број људи који свакодневно покривају читав град и околна села. Дневно раде две екипе за целу територији, док ноћу раде две екипе у Шапцу и једна у Прњавору, која покрива и шири терен тог дела региона, наводи др Јасмин Османовић, помоћник директора Здравственог центра задужен за примарну здравствену заштиту, дугогодишњи лекар у служби хитне помоћи.

Истиче да грађани често не виде колико је систем оптерећен, нити колико је важно да се служба користи одговорно. Понекад постоји утисак да питања која се постављају током позива успоравају долазак екипе и представљају покушај да се помоћ одбије, а заправо је потпуно супротно.

-Код нас не постоји посебан диспечерски центар. На телефон се јавља здравствени радник који је у том тренутку слободан између прегледа, рада у амбулант и интервенција на терену. Зато је веома важно да позивалац дозволи колеги који се јавио да води разговор

Циљ није да се разговор успори, већ да се кроз неколико кратких и јасних питања што пре разуме шта се дешава и каква помоћ је потребна, наводи Османовић.

Обајшњава да је, када неко позове 194, најважније да остане смирен и јасно каже: где се налази, шта се догодило, колико особа је угрожено, да ли је пацијент свестан и дише, колико година има, као и име, презиме и контакт телефон особе која позива.

-Многи се изненаде када их питамо за године или додатне податке. Међутим, животна доб често усмерава наше размишљање и припрему екипе, јер није иста клиничка слика код детета, младе особе или старијег пацијента. Није исто када екипа излази код детета са гушењем, одрасле особе са болом у грудима или старијег пацијента који је изненада пао.

Ти подаци нису важни само због одређивања приоритета, већ и зато да бисмо се припремили за оно што нас чека. Од првих информација зависи организација екипе, припрема опреме и брзина реаговања. Подједнако су важни и подаци о особи која зове. Позивалац некада није само неко ко тражи помоћ, већ и потенцијални сведок догађаја који касније може имати и правни или судски епилог. Зато су име, презиме и контакт телефон важан део комуникације са службом, истиче др Османовић.

Да би помоћ стигла брзо мора се дати тачна адреса. Колико год то деловало необично, екипе се и данас сусрећу са кућама без броја и нејасно обележеним адресама.

-У ноћним условима, по киши или у удаљеним селима, потрага за правом кућом може однети драгоцене минуте. Некада се адреса објашњава кроз описе попут “Трећа кућа после кривине”, “код великог дрвета” или “преко пута старе продавнице”. Зато број на кући није формалност, већ некада питање брзине доласка помоћи, каже др Османовић.

Обајшњава да је, када неко позове 194, најважније да остане смирен и јасно каже: где се налази, шта се догодило, колико особа је угрожено, да ли је пацијент свестан и дише, колико година има, као и име, презиме и контакт телефон особе која позива

Фото: Служба хитне медицинске помоћи

Грађани често мисле да су испунили своју обавезу ако само прођу поред човека који лежи и позову 194. Међутим, саговорник истиче да није сваки човек који лежи животно угрожен нити жели помоћ. Такође, грађани неретко мисле да могу да „поруче“ превоз санитетом.

-Неретко су у питању алкохолисане особе или људи који одбијају преглед и буду непријатни када их неко узнемирава. Зато је важно прићи, проверити треба ли помоћ и пратити упутства особе која се јавила на 194. Једно једноставно питање: „Да ли сте добро?” некада може дати много више информација него позив без иједног податка.

Посебан проблем представља погрешна представа да је возило хитне помоћи превоз који се користи по потреби грађана. Неретко разговор почне реченицом: „Пошаљите једно возило.” Тада је потребно објаснити да хитна помоћ није такси служба, већ део система који у том тренутку можда покушава да стигне до реанимације, саобраћајне несреће или пацијента са можданим ударом. Грађани често не виде ширу слику система. Док једна екипа одлази због проблема који траје данима, друга можда покушава да стигне до некога коме минути одлучују о животу. Велики број позива заправо нису хитна стања. Многи проблеми јесу непријатни и некада захтевају преглед, али нису стања која животно угрожавају пацијента у том тренутку, каже др Османовић.

Фото: Служба хитне медицинске помоћи

Гласови са терена
Временом здравствени радници хитне помоћи науче да иза сваког позива стоји другачија прича. Неки позиви остану тешки и дуго се памте, неки измаме осмех, а неки најбоље покажу са каквим се проблемима служба свакодневно суочава. Свакодневица некада заиста изгледа невероватно.

-Људи зову да питају која апотека ради, траже савет за пса или мачку, зову јер не могу да спавају или питају да ли ће падати киша јер их „боли рана”. Било је пријава „гушења“, а по доласку екипе испостави се да је у питању запушен нос. Некада позивалац драматично пријави да неко умире”, а пацијент затим устане и оде да отвори капију када екипа стигне.

Такве ситуације некада изазову осмех, али иза њих остаје озбиљна порука - док се једна екипа бави позивом који није хитан, друга можда покушава да стигне до некога коме су минути пресудни, наглашава др Османовић.

Грађани понекад виде само кашњење екипе, али не виде да је иста та екипа можда непосредно пре тога била на реанимацији, тешкој саобраћајној несрећи или код пацијента животно угроженог срчаним или можданим ударом

Санитетски транспорт и физичке границе рада
Посебан проблем представља и неразумевање разлике између хитне помоћи и санитетског транспорта. Дешава се да екипа добије позив за „непокретног пацијента који не може на ноге”, а по доласку их пацијент дочека на вратима са спакованим стварима за болницу и захтевом:,,Само нам дајте упут” или „Само нас пребаците до болнице.” Некада породица једноставно не зна коме треба да се обрати, некада се санитетски превоз не организује на време, а некада људи хитну помоћ доживљавају као алтернативу за све врсте транспорта. Међутим, хитна помоћ није транспортна служба нити служба за ношење пацијената. Посебно тешке ситуације настају када се ради о тешко покретним или гојазним пацијентима који живе на вишим спратовима без лифта или у удаљеним местима. Екипу најчешће чине лекар, медицинска сестра или техничар и возач, а задатак физичког транспорта често превазилази могућности самог тима. Зато је тада потребна помоћ породице, комшија, пријатеља, а понекад и других служби попут ватрогасаца или полиције.

Озбиљни и мање озбиљни позиви
Позиви које добијају понекад их заиста подсете да је живот непредвидив. Неки пацијенти зову да би се намерно нашалили, док други верују да имају озбиљан здравствени проблем.

-Дешава се да неко пева на телефон, а и даље је, изгледа, актуелна песма „Ранила ме једна жена”. Било је позива са захтевом за „хитних сто евра”, пријава због температуре „,37 са 2”, проблема који трају недељама или захтева да екипа дође јер пацијент,,не може да чека ред”. Остао је запамћен и позив у којем је пријављено да је пацијент без свести. На питање ко је без свести, уследио је одговор: „Па ја“, присећа се др Османовић.

Такве ситуације некада измаме осмех, али истовремено подсећају колико је важно да број 194 остане озбиљна линија комуникације. Нажалост, постоје и много озбиљнији проблеми.

-Грађани често нису свесни колико један лажан позив може имати озбиљне последице. Екипа је једном приликом упућена у удаљено село због пријаве да старија жена умире. Након готово сат времена трагања по терену испоставило се да је позив био лажан и да се дете играло телефоном”. Сат времена није мало. Док једна екипа без потребе обилази терен, негде неко можда заиста чека помоћ која не може да сачека. Зато се сви позиви према хитној помоћи снимају - како због заштите пацијената, тако и због заштите здравствених радника и саме службе, каже др Османовић.

Агресија, притисак и стварност терена
Посебан проблем представља и агресија према здравственим радницима. Људи хитну помоћ зову у тренуцима страха, панике и немоћи, па су емоције често појачане. Већина грађана има разумевања и сарадњу, али постоје и ситуације у којима здравствени радници трпе увреде, претње и непоштовање.
-Грађани понекад виде само кашњење екипе, али не виде да је иста та екипа можда непосредно пре тога била на реанимацији, тешкој саобраћајној несрећи или код пацијента животно угроженог срчаним или можданим ударом. Један позив може потпуно променити ток дана или ноћи. Људи најчешће виде сирену и неколико минута на лицу места. Оно што не виде јесте све оно што се дешава између два позива.

Фото: Служба хитне медицинске помоћи

Понекад међу здравственим радницима постоји осећај да се у јавности ствара слика како су они нека безлична администрација која људима нешто ускраћује или их намерно успорава, а истина је да су и лекари, медицинске сестре, техничари и возачи део истог овог друштва, са истим бригама, породицама и проблемима као и сви други људи. Наравно, сваки систем има појединачне пропусте и сваки проблем треба решавати конкретно, именом и презименом, али је важно да се због појединачних лоших искустава не изгуби поверење у људе који свакодневно покушавају да помогну у најтежим ситуацијама, каже др Османовић.

Људи иза сирене
Понекад посао уђе и у приватни живот запослених више него што мисле. Кажу да се дешавало и да се код куће јаве на телефон са: „Хитна помоћ, изволите.”

-После много смена човек некад ни не примети колико му посао уђе у свакодневицу. Возачи су такође неизоставан део тима. Они нису само људи за воланом, већ чланови екипе који помажу на терену, у приступу пацијенту и у често тешким условима рада. Без њихове сигурности и искуства, велики део интервенција не би био могућ. Велика захвалност за све возаче који са нама деле и пут и терен и сваку интервенцију, посебно за нашег Микицу (Слободана Лазића), и све оне који остају „иза сирене”, а без којих ниједна екипа не би била комплетна.

Већина људи у хитној помоћи овај посао ради јер жели да помогне другима. Управо зато највише боли када се рад омаловажава или када се служба користи неодговорно.

-Хитна помоћ постоји за стања која не могу да чекају. Када грађани правилно користе систем, не помажу само себи, већ и сваком будућем пацијенту коме ће можда баш тих неколико минута једног дана значити живот. Хитна помоћ није само систем интервенција, то су људи који у неколико секунди доносе одлуке које некада значе разлику између живота и смрти, подсећају запослени службе хитне медицинске помоћи.