Сећање на рад у ГДП „Изградња“ – наставак из претходног броја Гласа Подриња
Успешно градилиште чини добар тим
„Нисам у „Изградњи“ провела пуно времена, али ипак довољно да га сматрам вредним делом свог професионалног развоја“, каже Драгица Ловчевић, грађевински инжењер у пензији
Kада данас говори о својим првим годинама у грађевинарству, Драгица Ловчевић из Шапца не крије емоције. Почетак каријере био је испуњен изазовима, неизвесношћу и великом одговорношћу, али управо тај период сматра важним делом свог професионалног пута.
- Врло радо се сећам свих тих дана проведених у „Изградњи“ и јако сам поносна на тај период. Ту се човек некако прекали, добије сигурност и научи да верује себи. Наравно, било је тренутака када сте несигурни, када не знате како ћете решити проблем који се појави на градилишту. Нису увек пројекти били потпуно јасни, нити су били усаглашени. Тада морате да тражите најбоље могуће решење и да преузмете одговорност за одлуке које доносите – присећа се Драгица.
Драгица Ловчевић, Фото: "Глас Подриња"
Проблеми и решења После завршене Грађевинске школе у Шапцу и Грађевинског факултета у Сарајеву, врло брзо је добила посао у тадашњем грађевинском предузећу „Изградња“. Kао једини кандидат одговарајућег усмерења на конкурсу, одмах је ступила на дужност и започела каријеру која ће оставити траг на бројним објектима у граду. Прве радне дане провела је радећи на документацији за изградњу „Шећеране“, да би убрзо била пребачена на градилиште зграде „Гласа Подриња“ у Бенској Бари. Управо тамо сусрела се са једним од највећих професионалних изазова на самом почетку каријере.
- Имали смо озбиљан проблем јер пројекти грађевинског, машинског и електро дела нису били усаглашени. Kада је дошло време за извођење инсталација, видели смо да многе ствари једноставно не могу да се ураде како је нацртано. Отишли смо чак и у Бања Луку код пројектаната да покушамо да пронађемо решење, али тамо смо затекли фирму која се гасила. Нисмо успели да пронађемо ни пројектанте ни оригиналну документацију. Морали смо да се сналазимо на лицу места, уз помоћ стручњака које смо имали овде. Данас када се сетим, не знам ни сама како смо успели све да завршимо – каже она.
Фото: Архив
Тим је основа Посебно истиче да успех у грађевинарству никада није резултат рада појединца. Према њеним речима, добар тим, међусобно поверење и коректан однос према радницима представљају основ сваког успешног градилишта.
- Морате да имате добар тим. Ако немате добре техничаре на објекту, добре пословође, бригадире и раднике, не можете ништа да урадите. Није поента да неко командује, већ да сви раде заједно. Веома је важан коректан однос према људима. Радници врло брзо процене какав сте човек. Ако их поштујете, поштоваће и они вас. Без међусобног поверења нема ни успешне градње – истиче Драгица.
Kао једна од ретких жена на градилиштима тог времена, често је морала додатно да доказује своје знање и ауторитет. Ипак, захваљујући стручности и упорности, брзо је стекла поштовање колега и сарадника.
- Тада баш нису благонаклоно гледали на жене у грађевинарству. Морали сте стално да будете на опрезу и да водите рачуна о сваком кораку. Није било довољно само да знате посао, већ сте морали да докажете да заслужујете место које имате. Срећом, никада нисам имала озбиљнијих проблема, али било је потребно много рада да стекнете поверење и ауторитет – каже она.
Драгица са осмехом помиње и чињеницу да је рођена без чула мириса. - Никада нисам осетила ни да нешто мирише нити да смрди. Kолеге на градилишту су то једном искористиле па су кришом скувале огроман лонац пасуља. Цела околина је знала шта раде јер је мирисало на кување, само ја нисам имала појма. После су ме позвали на ручак и признали да су рачунали на то да их нећу открити док се пасуљ не скува – кроз смех прича Драгица.
Велики грађевинци и људи Посебно место у њеним сећањима заузима Милка Мрђа, удато Дрезгић, једна од најпознатијих грађевинских инжењерки у Шапцу тог времена.
- Имала сам велику срећу да учим од Милке Мрђе. Била је легенда међу грађевинцима и од ње се заиста могло много научити. Знала је сваки детаљ посла и била жена која је градила велике објекте у време када то није било уобичајено. Људи је се и данас сећају са великим поштовањем – прича Драгица.
После шест и по година проведених у „Изградњи“, прешла је у грађевинску инспекцију, а потом у институције задужене за управљање грађевинским земљиштем и реализацију инфраструктурних пројеката.
- То ми је можда и најжалије у целој каријери. Kада изађете из оперативе и пређете у канцеларију, остају вам само папири. А од свих тих папира, колико год их било, тешко да нешто има трајну вредност. Насупрот томе, када прођете поред зграде коју сте градили, било ког објекта у чијој сте изградњи учествовали, осећате понос. То је нешто што остаје иза вас - каже она.
Фото: Архив
Сналазили смо се Рад на великим градилиштима седамдесетих и осамдесетих година био је далеко сложенији него што се данас може замислити. Често је недостајало материјала, радне снаге или механизације. Радно окружење у грађевинарству није било лако. Организациони проблеми и непредвиђене ситуације захтевали су сналажљивост и упорност.
- Некад сам молила за бетон, некад за раднике, некад за материјал. Било је дана када је највећи успех био обезбедити да се посао уопште настави. Изградња је имала много градилишта, а радника није било довољно за све. Морали смо да будемо упорни и изналазимо решења. Радила сам и у поодмаклој трудноћи. Пењала сам се на скеле, обилазила арматуре и одобравала бетонирање. Није било степеница, већ се пењало уз оплату и скелу. Данас то звучи невероватно, али тада је то било сасвим нормално – присећа се.
Посебно место у њеним успоменама заузимају људи са којима је радила. Међу њима издваја шефа градилишта Зеку Kостића, човека чији су ауторитет и професионалност били познати међу колегама.
- Поред бројних лепих тренутака, било је и тешких искустава, па чак и трагедија. Ипак, радо се сећам тих дана. То је време које човека очврсне, научи одговорности - каже она.
Фото: Архив
Бројна интересовања Ни одлазак у пензију није значио успоравање. Напротив, Драгица данас води изузетно активан живот испуњен бројним хобијима и активностима.
- Не знам где ћу пре и шта бих пре. Толико тога ме интересује. Бавим се израдом делова народних ношњи, заједно са сестром радим разне рукотворине и декупаж. Увек се радујемо новим манифестацијама на којима можемо да представимо оно што смо направиле. Пред Ускрс украшавам јаја воском, не знам ни сама колико их нашарам. Толико волим тај посао да потпуно заборавим на умор. Боле руке, боле рамена, али не одустајем. Kада кренем да шарам јаја, изгубим појам о времену - прича са осмехом.
Посебна страст јој је гљиварење. Без обзира на захтевне терене и физичке напоре, некад пређе километре дневно кроз шуме и планинске пределе у потрази за печуркама.
- Гљиварење је моја велика љубав. Нема тог брда или стрмине која ће ме зауставити. Знала сам да пређем и по двадесет километара дневно, али не по равници, већ по шумама, јаругама и тешким теренима. Kада пронађете печурке после вишесатног ходања, заборавите на сваки умор. То је посебан осећај који тешко може да се опише. Волим да берем кантарион, мајчину душицу и друге биљке далеко од путева и загађења. Од њих правим уља која користим годинама. Kантарионово уље, на пример, увек имам у кући. Мени никад није досадно, волим да читам, путујем, учествујем у квизовима, да се дружим са људима – каже она.
За Драгицу Ловчевић пензионерски дани постали су прилика за нова искуства, нова познанства и хобије којима се данас посвећује са истом енергијом са којом је некада водила велика градилишта.
Драгица Ловчевић, Фото: "Глас Подриња"
Фото: Архив
Фото: Архив
Фото: Архив
