Карикатура без идеје не вреди, ма колико добро била нацртана

Миленко Лукић, шабачки карикатуриста, овогодишњи је лауреат Златног Пјера, најугледнијег признања за карикатуру у Србији и једног од најзначајнијих у региону. Овом наградом Лукић заокружује више од четири деценије рада које је посветио цртежу, хумору и бритком друштвеном коментару. За Глас Подриња говори о свом одрастању, првим објављеним радовима и настанку карикатуре која му је донела најзначајније признање у досадашњој каријери.

Када је почело Ваше интересовање за цртање и карикатуру?
-Почело је још у детињству. Нас је било четворица браће и одрастали смо у сасвим другачијем Шапцу него што је данас. Није било мобилних телефона, није било много садржаја као данас, па смо сами налазили занимацију. Једна од њих било је цртање. Мајка је била домаћица и бринула о нама, а отац је радио у „Зорки“. У кући су се читале новине и књиге. Отац је често куповао „Борбу“, а преко новина сам први пут озбиљније упознао свет карикатуре.

Фото: "Глас Подриња"

Колико је Шабац из периода Вашег детињства утицао на уметност?
-Одрастао сам у другачијем граду. Тамо где су данас продавнице и нове зграде биле су ливаде, сокаци и занатске радње. Сећам се Поп Лукине улице, првих пекара, опреме за коња која је била окачена испред радње, људи који су пешке пролазили градом. Када се бавите цртањем, све то остаје негде у вама. Научите да посматрате људе, њихове навике, изразе лица и приче које носе са собом.

Ко су били аутори које сте тада пратили?
Пратио сам радове великих карикатуриста, а касније упознао дела Петричића, Коракса, Борковића и других аутора који су обележили наше новинарство и карикатуру. Посебно место имао је Југослав Влаховић, један од најцењенијих карикатуриста са ових простора. Када видите како такви мајстори размишљају и цртају, пожелите да и сами покушате.

Када сте први пут објавили рад?
-Прву карикатуру објавио сам у „Јежу“ 1982. године. Ту карикатуру и данас чувам. То је био важан тренутак за мене, јер сам тада први пут добио потврду да оно што радим има вредност и ван мог цртачког стола.

Фото: "Глас Подриња"

Колико су школа и наставници утицали на Ваш развој?
-Много. Имао сам срећу да наиђем на наставника Маринковића који нам је усадио љубав према цртању. То је најважније, да дете заволи оно што ради. Касније ме је укључио у ликовну секцију школе и подстицао да наставим да цртам. Сећам се и своје прве изложбе у музеју. Имао сам свега шест или седам година и мој рад био је изложен међу радовима друге деце. Такве ствари остану заувек у сећању.

Када сте почели да стварате, шта Вас је више привлачило, стрип или карикатура?
-Волео сам и једно и друго, али сам се временом више пронашао у карикатури. Стрип је некада имао много већу публику него данас. Чини ми се да полако губи некадашњи значај, иако га неке државе, попут Француске, и даље озбиљно подржавају. Карикатура ми је ближа зато што у неколико потеза и кроз једну идеју можете да кажете много.

Шта је, по Вама, суштина добре карикатуре?
-Карикатура треба да боцка. Треба да укаже на појаве у друштву, у политици, у свету око нас. Не да некога вређа, него да натера човека да застане и размисли. Мислим да карикатуриста не треба да навија ни за једну страну. Његов посао није да пресуђује, већ да покаже проблем, појаву или апсурд. На посматрачу је да сам закључи шта је аутор хтео да каже. Зато је идеја најважнија. Цртеж може да буде одличан, али без идеје нема праве карикатуре. Добра карикатура мора да остане у глави и после првог погледа.

Фото: "Глас Подриња"

Ваш Златни Пјер представља голуба мира у канџама гаврана. Како је настао рад?
-Када радим карикатуре, много размишљам о идеји. Увек уз себе имам мали блок у који записујем и скицирам оно што ми падне на памет. Полазна тачка био је голуб мира. Међутим, знао сам да мора да постоји још нешто што ће тој слици дати ново значење. Пратио сам догађаје у свету, рат у Украјини и реакције великих сила. Из тих размишљања настала је карикатура која је касније награђена.

Да ли сте, када сте почињали, могли да замислите да ћете једног дана освојити Пјера?
-Искрено, нисам. Када почињете, не размишљате о наградама. Цртате зато што волите да цртате.
Касније схватите колико одређена признања значе. Пјер је одувек био посебно име међу карикатуристима. Још у време Југославије важио је за најугледнији конкурс. Генерације аутора маштале су да једног дана освоје ту награду. Овај Златни Пјер за мене је готово као награда за животно дело. У њему су садржане све године цртања, сви конкурси, објављени радови и све оне идеје које су настајале.

Фото: "Глас Подриња"

Какав је данас положај карикатуриста?
-Није лак. Мало је људи који могу професионално да живе од карикатуре. Некада су велике новине имале своје сталне карикатуристе, данас је то много ређе. Ипак, без обзира на све, важно је да постоје људи који ће наставити да цртају и да кроз карикатуру коментаришу време у којем живимо.

Како гледате на награде и признања у свом граду?
-Чивијада је за мене одувек имала посебну тежину. Годинама сам учествовао на конкурсима, освајао различите награде и често говорио кроз шалу: „Дај једном да добијем прву награду у свом граду.“ Сећам се и ситуација када прва награда није ни додељена, па сам остајао корак од ње. Нисам се због тога љутио, али ми је било важно да једног дана освојим прво место баш пред својом публиком. Зато су ми признања са Чивијаде посебно драга. Када вас препознају људи из града у којем сте одрасли и стварали, то има посебну вредност.

После свих награда и признања, шта Вас и даље инспирише?
-Исто оно што ме је привукло када сам био дечак. Љубав према цртању и потрага за добром идејом. Када се појави добра идеја, и данас имам исту жељу да је пренесем на папир као и пре неколико деценија.