Све је животна лекција

Бокс несуђени први избор. Карате више од спорта. Стасавање кроз победе и поразе. Најважније животне лекције у тешким тренуцима. Лична сала. Карате као породични спорт Јевтића

Било је то шестедесетих и седамдесетих година, време у којем је телевизор био луксуз, фиксни телефон, једини који је постојао, вредан само за позиве, а када нема кише и превелике зиме, дворишта и улице Бадовинаца, биле су места окупаља, одмора, разоноде, игре, сваком по вољи и жељи.

На дворишту увек посла, на клупи уз улицу много тема, а у равници Мачве много простора за разне играрије.

-Цео дан, сваки дан напољу. Волео сам све спортове и све сам играо за школу. Отац је волео бокс и пренео је ту љубав на мене. Будио ме је ноћу да гледамо чувене мечеве највећих боксера свих времена. Желео сам и сам да пробам бокс, али је у том периоду постојао клуб у Шапцу и Лозници, оба далеко од Бадовинаца да би се путовало на тренинге. Срећом, волео сам и филмове Брус Лија и тако сам се заинтересовао и за друге борилачке спортове – истиче Сретен Јевтић, један од најстаријих и најуспешнијих, још увек актвних каратиста у Србији, рођени Бадовинчанин.

Имао је среће да у Богатићу постоји Карате клуб „Мачва“ и тренер Милан Перић. Није имао дилему шта жели.

-Почео сам с дванаест година, то онда није било касно, већ логично време за почетак. Био сам најмлађи, али сам волео сваки тренинг. Када се заврши у сали, настављао сам и ван сале да се спремам, вежбао, трчао, желео сам да стално напредујем. Када се осврнем, драго ми је што су околности усмериле ка каратеу. Бокс је диван спорт, али и опасан, може да има и дугорочне последице.

Златно европско сребро
Баш недавно, на Европском првенству у Новом Саду, претрпео је лошу организацију, одлагање почетка његове категорије, а онда и изгубљено злато за 0,2 поена, након предности у првом кругу и неуобичајене промене судија пред други круг. Попео се на други степеник, понео сребро, честитао победнику упркос свему, а по повратку кући наставио да тренира.

Љубави према борилачкој вештини било је превише за појединца, те иако је знао да је у спорту којим ће се бавити целог живота, желео је да карате суштину дели с најмлађима, маштао је да карате „освоји“ Бадовинце. Тренинге је држао у родном селу, али и по целој Мачви.

-Сала у Бадовинцима је неусловна, али нисмо имали други избор током јесени и зиме. Већ онда сам имао много успеха, но у свом селу нисам имао било какве привилегије, салу смо редовно плаћали и користили оно што имамо – говори Сретен коме се чаша стрпљења пунила, стигла до врха, а онда је уследила кап која руши равнотежу.

-Зимски дан, снег провејава. Долазим на тренинг, стижу деца, а сала закључана. Кога год питам, нико не зна где је кључ, шаљу ме од једног до другог, можда им је било и смешно. Нисам био збуњен, већ одлучан. Живот даје лекције и ја сам се истински свима захвалио на овој.

Више није било смисла да тражи салу, друге просторе...

-Рекао сам себи да никада више нећу допустити да деца и ја дођемо у такву ситуацију. Пронашао сам простор у свом дворишту, око четрдесет метара квадратних и почео да градим салу. Полако, корак по корак, колико сам имао средстава.

Трајала је изградња око две године, а данас је то посебан, јединствен карате кутак. Татами на поду, а свој печат дају медаље на зидовима, чинећи салу за тренинг, простором за мотивацију. У тренутку разговора Сретен је имао 736 одличја, а у збир нису улазили пехари и дипломе. Све заједно, више од 1.500 признања, а у међувремену су стигла и нова.

Сретен је глава породице Јевтић, а низ успеха на татамију настављају и његова деца. Најстарији Милан је носилац црног појаса (3. дан), Марко је црни појас (2. дан), Милица црни појас (први дан), а најмлађе дете, Младен, тренутно је плави појас. На недавном Балканском шампионату, Сретен и његова два сина су освојили три златне, једну сребрну и две бронзане медаље. Не постоји ниво такмичења с којег зид у сали не краси одличје, од националних шампионата до Европских и Светских првенстава.

-Више од седамдесет титула првака државе за породицу Јевтић, сам имам тридесет титула, што мислим да је рекорд у Србији, ту су и три балканске титуле и три сребрне медаље са Европског првенства, светска титула 2022. године, још безброј медаља...

-Светска титула је свакако највеће и најважније достигнуће. То је било и најзахтевније постигнуће. Сваки учесник сања о томе, мало њих успе у томе, много буде близу и не досањају сан. Ја сам успео, на шта сам поносан – говори Сретен Јевтић.

Карате је више од спорта, борилачка вештина која подразумева физичку спрему, психичку снагу и спремност да се суочиш с поразима, заслуженим и незаслуженим, тешким моментима туге и неправде.

-Не боли лоша судијска одлука због које не освјим пехар или медаљу. Имам их на стотине, једна мање или више готово да је свеједно, али највише боли када неко, због непажње, незаинтересованости или било чега, обесмисли сваки труд који је уложен у припреми такмичења. За један дан такмичења, припреме трају месецима, а они се спајају у године и тешко је када то неко сруши, неоправдано, али и то је живот и лекција – подвлачи Јевтић.

Д. Б.

Инфо

Берза

Све је животна лекција

Људи

Остале вести

Најновији број