СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
МЕСАРСКИ РАДНИК ““ СНИМАО ГРАМОФОНСКЕ ПЛОЧЕ
Знам да ћете рећи како да месар снима плоче. У Шапцу је био један такав. Добар месарски радник, одличан хармоникаш и певач, друштвени радник, члан музичке секције КУД ,,Абрашевић“. Скроман човек. Нико у граду није занао да је Ђорђе Ж. Гајић као члан једног ромског салонског оркестра у којем је као хармоникаш свирао у Загребу око 1937. године снимио две грамофонске плоче. До тог податка дошао сам 2007. у току припремања своје изложбе ,,Траг песме“ поводом сто година од снимања прве плоче Васе Станковића Андолије у Сарајеву 1907. Мада нисам музиколог годинама прикупљам податке који су музичари из Шапца, некадашњег ,,града музике“, између два светска рата снимали грамофонске плоче. И они су део историје овога града.
Био је то мукотрпан посао јер требало је пронаћи старе поче које је мало ко сачувао, као њихове каталоге. На моју несрећу у Шапцу није било етно музиколога те сам се преко интернета повезао са масом других истраживача из те области и временом дошао до бројних података. О познатијим музичарима као што су били Бора Јањић, Софка Николић, Васа Станковић, Сека Михајловић, Милан Тимотић, Цицварићи имао сам известан број података. Неуморно сам трагао и успео да на изложби прикажем податке чак о десет старих музичара из нашег краја. Међу њима је био ново откриће Ђокица Шапчанин чију сам плочу имао у рукама и на којој је била песма ,,Пружило се равно поље“ / Х 74182 / и ,,Миљено, Миљено“ / Х74183 / које је издала немачка кућа ,,Хомоцорд“. Касније наилазим и на другу Ђокицину плочу на којој он пева песме ,,По пољу је киша пала“ / Х 74175 / и ,,Гривна“ / Х 74174 / уз пратњу Берлинског синфонијског оркестра. Ево како је дошло снимања тих грамофонских плоча.
Као одличан самоуки хармоникаш Ђорђе Гајић био је члан једног ромског салонског оркестра који је свирао по бољим хотелима и кафанама у Загребу од 1930-1940. године. Једне вечери док је свирао у локал је ушла млада плавуша да прослави положену матуру. Ђокица како ју је видео рекао је: „Ја ћу ову плавушицу оженити“. Заказао јој је састанак за следеће вече, на који она није имала намеру да изађе, али сутрадан ипак је дошла у заказано време. Тада се створила ,,љубав на први поглед“. Али та љубав је имала и своју цену јер Зора Обершки, апсолвент учитељске школе у Загребу , била је из богате загребачке породице. Када се удала за Шапчанина Ђорђа Гајића, који је у то време био члан Ромског оркестра, Зорина мајка је рекла да јој се ћерка удала за Циганина и одрекла је се! Поремећени породични односи никада нису обновљени.
У то време у Загребу постојало је неколико студија фирми из Европе где се вршило снимање за грамофонске полоче. Тешко је утврдити где је Гајић снимио те две или више плоча, да ли у Загребу или у некој од суседних земаља али једно је сигурно. Продуценти су тражили добре извођаче етно музике као што је био Ђорђе како би уз грамофоне продавали и плоче са националним песмама које је Ђокица певао. Тако је Ђокица Шапчанин на својим плочама оставио ,,траг песме“. Није искључено да је Ђорђе Гајић те плоче снимио као свадбени дар својој супрузи Зори а можда и у инат својој ташти.
Ђорђе Гајић /1906-1967 / и Зора Обершки / 1914- 1969 / венчали су се у Загребу 13. јуна 1939. године. Прешли су да живе у Београду. Почиње Други светски рат, бомбардовања и они беже у Шабац. У Шапцу добијају сина Живана који касније постаје познати хармоникаш и дугогодишњи члан чувеног оркестара ,,Стари звуци“.
После Другог светског рата Ђорђе Гајић ради као месарски радник у продавницама у Шапцу. Како је у то послератно време било мало меса за продају он свира са својом хармоником за фронтовце, а касније по свадбама и кафанама. Одмах по ослобођењу, Ђокица се укључује у чланство КУД ,,Абрашевић“. Био је члан музичке секције, у забавном и народном оркестру и кореограф фолклорне секције. За свој рад од 1944 - 1965. године нагарђен је посебном спомен плакетом.
Људски гени су чудо. Висока надареност према музици пренела се са Ђокице на сина Живана, а касније и на Живановог сина Ђорђа. Трећа генерација Гајића, Ђорђе Гајић, завршио је Музичку академију одсек хармоника, магистрирао на хармоници. Данас живи и ради у Глазгову. Ово су основни подаци о три генерације шабачких успешних музичара које сам 1997. године добио од госпође Раде и Живорада Михајловића, дипл.фармацеута / 1924-2010 / на којима сам им искрено захвалан.
Био је то мукотрпан посао јер требало је пронаћи старе поче које је мало ко сачувао, као њихове каталоге. На моју несрећу у Шапцу није било етно музиколога те сам се преко интернета повезао са масом других истраживача из те области и временом дошао до бројних података. О познатијим музичарима као што су били Бора Јањић, Софка Николић, Васа Станковић, Сека Михајловић, Милан Тимотић, Цицварићи имао сам известан број података. Неуморно сам трагао и успео да на изложби прикажем податке чак о десет старих музичара из нашег краја. Међу њима је био ново откриће Ђокица Шапчанин чију сам плочу имао у рукама и на којој је била песма ,,Пружило се равно поље“ / Х 74182 / и ,,Миљено, Миљено“ / Х74183 / које је издала немачка кућа ,,Хомоцорд“. Касније наилазим и на другу Ђокицину плочу на којој он пева песме ,,По пољу је киша пала“ / Х 74175 / и ,,Гривна“ / Х 74174 / уз пратњу Берлинског синфонијског оркестра. Ево како је дошло снимања тих грамофонских плоча.
Као одличан самоуки хармоникаш Ђорђе Гајић био је члан једног ромског салонског оркестра који је свирао по бољим хотелима и кафанама у Загребу од 1930-1940. године. Једне вечери док је свирао у локал је ушла млада плавуша да прослави положену матуру. Ђокица како ју је видео рекао је: „Ја ћу ову плавушицу оженити“. Заказао јој је састанак за следеће вече, на који она није имала намеру да изађе, али сутрадан ипак је дошла у заказано време. Тада се створила ,,љубав на први поглед“. Али та љубав је имала и своју цену јер Зора Обершки, апсолвент учитељске школе у Загребу , била је из богате загребачке породице. Када се удала за Шапчанина Ђорђа Гајића, који је у то време био члан Ромског оркестра, Зорина мајка је рекла да јој се ћерка удала за Циганина и одрекла је се! Поремећени породични односи никада нису обновљени.
У то време у Загребу постојало је неколико студија фирми из Европе где се вршило снимање за грамофонске полоче. Тешко је утврдити где је Гајић снимио те две или више плоча, да ли у Загребу или у некој од суседних земаља али једно је сигурно. Продуценти су тражили добре извођаче етно музике као што је био Ђорђе како би уз грамофоне продавали и плоче са националним песмама које је Ђокица певао. Тако је Ђокица Шапчанин на својим плочама оставио ,,траг песме“. Није искључено да је Ђорђе Гајић те плоче снимио као свадбени дар својој супрузи Зори а можда и у инат својој ташти.
Ђорђе Гајић /1906-1967 / и Зора Обершки / 1914- 1969 / венчали су се у Загребу 13. јуна 1939. године. Прешли су да живе у Београду. Почиње Други светски рат, бомбардовања и они беже у Шабац. У Шапцу добијају сина Живана који касније постаје познати хармоникаш и дугогодишњи члан чувеног оркестара ,,Стари звуци“.
После Другог светског рата Ђорђе Гајић ради као месарски радник у продавницама у Шапцу. Како је у то послератно време било мало меса за продају он свира са својом хармоником за фронтовце, а касније по свадбама и кафанама. Одмах по ослобођењу, Ђокица се укључује у чланство КУД ,,Абрашевић“. Био је члан музичке секције, у забавном и народном оркестру и кореограф фолклорне секције. За свој рад од 1944 - 1965. године нагарђен је посебном спомен плакетом.
Људски гени су чудо. Висока надареност према музици пренела се са Ђокице на сина Живана, а касније и на Живановог сина Ђорђа. Трећа генерација Гајића, Ђорђе Гајић, завршио је Музичку академију одсек хармоника, магистрирао на хармоници. Данас живи и ради у Глазгову. Ово су основни подаци о три генерације шабачких успешних музичара које сам 1997. године добио од госпође Раде и Живорада Михајловића, дипл.фармацеута / 1924-2010 / на којима сам им искрено захвалан.
Најновији број
18. април 2024.
