Радиша Паунић из Бадовинаца донирао кожу Милу из Брањева

Радиша Паунић из Бадовинаца и Миле Ивановић из Брањева још се нису упознали, а ипак су један другом променили живот. Након незгоде у којој је тридесетогодишњи Миле задобио тешке опекотине због којих је био у животној опасности, педесетседмогодишњи Радиша је први пут легао на операциони сто како би му донирао кожу.

Трансплантација је успела и обојица се успешно опорављају од процедуре.

Борба за живот
-Преко једне Вајбер групе сам сазнао да је момку 1996. годиште хитно потребна трансплантација и да је животно угрожен. Писало је да му је изгорело 60 посто коже. Поправљао је свој мотор када је дошло до пуцања бензинске пумпе и паљења бензина. Одлучио сам се да му помогнем. Супруга Невенка ме одмах подржала, ћерка Наташа и синови Никола и Немања, пријатељи такође- каже Радиша, пензионисани заставник.

Пре седам година и сам је био у сличној ситуацији, када је у болничком кревету у Бечу, у коми, борећи се за живот, био његов тридесетогодишњи син.

-Рекао сам себи да идем да помогнем да то дете преживи. Не мора ми рећи ни хвала, имаће моју кожу на себи. Радујем се што је преживео као да је мој син. Вратиле су ми се емоције које сам проживљавао са својом породицом и могао сам да разумем како се Милови ближњи осећају. Упели смо да спасемо дете- узбуђено прича.

Ступио је у контакт са сестром повређеног младића Аном, која живи у Шапцу. И сам Миле, прича Радиша, рођен је у Шапцу и живео у Штитару до 17. године, након чега се сели у Брањево код оца, село седам километара удаљено од границе. Транспортован је из Бањалуке хеликоптером на клинику у Београду.

-Имам 57 година и никада пре тога нисам оперисан. Добио сам списак неопходних налаза које је потребно урадити да бих био потенцијални донор. Отишао сам у Богатић са тим списком. Тамо сам урадио рендген плућа, у Шапцу сам ишао на кардиологију и у Завод за јавно здравље да урадим неопходну лабораторију. Прикупио сам десетак- дванаест папира да бих то понео на клинику- наводи.

Операција и опоравак
На Универзитетском клиничком центру Србије- Клиници за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију, дочекали су га хирург и анестезиолог. Бошко Ђурђић, Милов пријатељ, такође је дао 15 посто коже као и Радиша.

-Докторка ме питала да ли сам спреман да останем 14 дана, ја сам одговорио да није проблем, пензионер сам и могу остати и два месеца. Дошао сам, легао на кревет, и они су ме одгурали у салу. Из тог кревета пребацили су ме на операциони сто, убацили катетер и то је можда највећа непријатност целог поступка. Ставили су ми маску на уста и рекли два пута „диши дубоко“, трећи пут нисам ни чуо, већ је деловала анестезија. Након тога се будим и видим себе на кревету који гурају ходником. Два и по сата је трајало као једна секунда. Нисам никад био на операционом столу, корисно је било да видим како то изгледа- каже уз осмех.

Можеш у животу да чиниш и добро и лоше, каже, али једног дана треба да оставиш иза себе лепу реч да је твоја деца чују од људи кад изађу сутра међу свет

Пошто је опоравак текао одлично, доктор је девети дан рекао да може да иде кући. Сваких седам дана долазио је на превијање. Све укупно се заврши за три до четири недеље, објашњава. Нико не би требало да мисли да мора бити храбар или херој да би то урадио. Колико год да траје операција, субјективни утисак је да је свега неколико секунди.

-Био сам војник 25 година, 17 пута сам до сада дао крв. Ко поштује процедуру, нема проблема. Био сам једном на Острогу 20 дана, после сам се осећао као да лебдим. Данас се осећам тако. Ништа мени то не значи. То траје колико те успавају, као милисекунда. Верујем у нашу медицину. Ја сам војни осигураник и увек идем на ВМА. У Клинички центар никад нисам ушао, али кад сам дошао, осећао сам се као да сам у Швајцарској. Одушевљен сам клиником по свим питањима- храна, хигијена, смештај, постељина, доктори, медицинске сестре и техничари- додаје.

Рекао сам себи да идем да помогнем да то дете преживи. Не мора ми рећи ни хвала, имаће моју кожу на себи. Радујем се што је преживео као да је мој син

Побратими
Миле је почео да вежба ходање, сазнао је да су му ослободили три прста од завоја да може да кликне на телефон да се јави породици.

-Изгореле су му руке, груди и ноге. Сазнао сам од анестезиолога да је трансплантација моје коже успела 100 посто, да се кожа примила, чак и на грудима. За мене једноставан поступак, ништа није болело. Једино што мало сврбе ране кад се обнавља кожа. Покретан сам. Човек се потпуно опорави за 30 дана- додаје.

Можеш у животу да чиниш и добро и лоше, каже, али једног дана треба да оставиш иза себе лепу реч да је твоја деца чују од људи кад изађу сутра међу свет.

-Нас двојица и Бошко ћемо бити побратими. Није то никакав велики подухват. Учинио сам то да ми буде чиста душа. Не могу да опишем колико се лепше осећам, веселије. Испунио сам своју душу. Владари су правили манастире и цркве, то им је било душевно задовољство. Ја немам новца да направим манастир или цркву. Али зато могу да дам парче коже са себе да спасим нечији живот. Ако ништа друго, осећаш се много лепо кад урадиш једно добро дело- закључује Радиша.

Биће прилике и да се са породицом момка коме је спасао живот види, упозна и спријатељи. Поклоне не жели и не прима. Све што има, скромно каже, већ му је у срцу и души, а преко тога ништа више није му потребно.

Д.Димитријевић