Мариа Гајић: Љубав према науци одвела ме до Принстона

Мариа Гајић је свој први интервју дала „Гласу Подриња“ скромно и ненаметљиво представљајући биографију на којој би јој позавидели и знатно старији од ње. Неко би рекао да дете истакнутих научника, др Зорана Гајића, пореклом из Шапца, доживотног професора на Универзитету Рутгерс у Њу Џерзију и његове супруге др Верице, професорке на Универзитету Ајман у Дубаију, није ни могло имати другачији пут, али живот уме да демантује те тврдње.

Љубав и тражење
Свестрана и са бројним хобијима- љубитељка музике, животиња, кувања и ручног рада, сматра да је њен живот могао отићи у неком другом смеру.

-Одувек сам волела музику и никад нисам замишљала себе да радим неки уобичајени, свакидашњи посао. Волим и уметност. Како сам одрастала у породици научника, природно је да сам заволела науку. Окружена људима великог знања, увек сам могла нешто ново да чујем, иако то као дете нисам баш најбоље разумела. Кад сам довољно одрасла, схватила сам да наука није само забава и почела суштински да је разумем- прича Мариа.

Тако је истински заволела науку. Следећи корак је био шта од понуђених области изабрати.

-Отишла сам на колеџ. Двоумила сам се између биологије и хемије. Волела сам начин на који све функционише у биологији. Интересантна је због различитих система и образаца које покушаваш да схватиш. Почнеш да размишљаш на вишем нивоу, да трагаш за одговорима зашто нешто функционише на одређени начин и онда стигнеш до једне мале „зечје рупе“- специфичног молекула и одговора на питање шта је корен свега што узрокује да се нешто деси и то је било моје питање- каже.

На факултету је открила да је посебно занима молекуларна биологија. Сада је на трећој години докторских студија на Принстону, а претходно је похађала Универзитет Рутгерс.

-Била сам на државном универзитету где и мој отац ради. Принстон, Харвард, Јејл су веома конкурентни. Бити на Рутгерсу баца светло на то како је бити на две различите стране истог спектра. Без Рутгерса не би било Принстона. Много ми је дао, такође и обуку која ми је омогућила Принстон. Неки људи гледају са висине на државне универзитете, сви цене велика имена и могу то да разумем, јер заиста значе у биографији- истиче.

Узори, околности и борба
Напомиње да је образовање у Америци веома скупо, те да родитељи цео живот штеде да деци обезбеде школовање, неретко и деца раде додатне послове да зараде новац за студије.

-Била сам веома срећна да имам прилику да одем на колеџ који није можда имао име као други, али је имао ресурсе. Био је већи, више моје поље. Морате да тражите прилике, неће вам се пружити тек тако- објашњава.

Повратак у Шабац- повратак кући
Одрастала сам у српско- америчком домаћинству долазећи у Шабац свако лето или свако друго лето. Брат и ја смо рођени у Америци, али имамо родитеље који су Срби и говоре српски са нама. Једемо српску храну, долазимо овде лети, та култура и стил живота су увек били присутни, не можда свакодневно, пошто нисам живела овде, али увек сам имала тај осећај да када долазим овде долазим кући. Дођем овде, видим тетку, шетам главном улицом са татом, храним голубове кокицама. До дана данашњег је тако. Сада, наравно, ређе долазим, због посла и обавеза, али ме сваки долазак врати у детињство. Ствари се мењају, радње су другачије, али и даље је исто место из времена кад сам била дете.

Фото: Глас Подриња

Срећна околност је била што је брат Зоран већ прошао тај пут и његово искуство и савети су били драгоцени.

-Била сам веома срећна и привилегована у том смислу. Брат је старији пет и по година. Завршио је колеџ до тренутка кад сам се пријављивала. Он је такође доктор медицине и бави се молекуларном биологијом и једна је од најпаметнијих особа које знам. Знала сам да је тај универзитет прави избор за мене. Успела сам да радим у лабораторији већ другог семестра, после само четири месеца. Била сам срећна. Мој први ментор за истраживање био је невероватан и он је допринео да заволим науку више и дао ми прилику да радим експерименте који су ми пружили потребно искуство да упаднем на Принстон- напомиње.

Долазак на Принстон био је посебна прича. Осим прелаза са великог државног универзитета на приватни, задесио је још један незгодан тренутак- штрајк.

-Студенти су се борили за већа права и плате за свој рад, сви факултети су престали са радом недељу дана. То је било на мојој завршној години. С друге стране, велики универзитет није имао средстава за сваку лабораторију. Онда сам отишла на Принстон где су имали све технологије и опрему коју можете да пожелите. Били су нам доступни веома скупи и корисни микроскопи који су суштински за моја лабораторијска истраживања. Веома сам срећна што у време када наука нема много новца и даље радимо, а то је важно- наглашава.

Непрестан раст
Потпуно сам сагласна са мојим оцем који каже да је наука маратон, не спринт. Много је падова и успона. Лако је да се предате кад не иде све како треба, али морате да имате мотивацију, љубав и страст који вас вуку напред. Само тако добијате позитивне резултате. Потребно је да подједнако бринете о менталном и физичком здрављу. Зато су важни програми који уче студенте да брину и о себи док раде. Ако не бринете о себи, нећете успети у том маратону. Као кад покушавате да истрчите без воде, нећете успети. Нисам још ни на половини маратона. Али само настављате да трчите. Стално учите и никад не престајете да учите.

Сусрет са Нобеловцем
Принстон је деловао недостижан, а ипак се догодио. Када већ јесте, није желела да пропусти своју шансу.

-Могла сам да останем тамо где сам задовољна, што би било дивно, али ово је нова прилика да радим са изванредним научницима, врхунским у својим областима и будем део заједнице где сви сарађују. Ми смо веома мали департман. Истовремено, нисмо компетитивни, јер смо сви експерти за различите области. Зато сарађујемо много. Дивно је и испуњујуће искуство видети да се рад исплати. Имамо добитника Нобелове награде. Eric Wieschaus је срдачан и врло пријатан човек, који увек све љубазно поздравља- каже.

Брат и она су одабрали сличне путеве- обоје воле микробиологију, насупрот родитељима који су у инжењерингу.

-Брат је увек био ту и увек је спреман да помогне, не само мени, него и многим студентима у лабораторији. Читао је моје есеје, давао савете. Тата ме слушао кад сам бринула око тога да ли ћу да паднем на тесту из органске хемије. Давао ми је савете од тога која предавања да похађам, који је бољи начин да нешто напишем, до подсећања да узмем мало слободног времена, да дишем и будем своја, а не да непрекидно радим. Осећам да ме све то заједно учинило више самопоузданом- наводи.

Фото: Глас Подриња

Бекство у другачији свет
Животиње су моја љубав. Много сам желела пса, али нисам га добила до средње школе. Седели бисмо у кафићу и ја бих посматрала луталице како јуре за аутомобилима. Обавезно бих искористила прилику да их нахраним кокицама или нечим другим. Мој тата је то звао „луталица шоу“. Кад сам напунила 14 година, коначно сам набавила пса. Живи са мном сада. Имам и птицу, проводим много времена с њима кући. У слободно време јашем коње. Волим музику, много читам. Увек ми је у стану укључена музика, или имам књигу у руци док гледам нешто. Уживам у читању прича и бекству у другачији свет на тренутак.

Жене узори у науци
Постоји разлика и у односу према женама у науци, али се ради на томе да се и то мења.
-Мама је шампион у науци, увек се трудила да ми појасни да могу напред и да створим своју каријеру, да нисам мање вредна од мушког кандидата за исти посао. Мушкарци имају више асертивности и самопоуздања и то се подржава, а када жена то покаже третира се као да је „превише“. У мом департману, срећом, није тако. Шефица департмана је жена, Elizabeth R. Gavis, као и директорка студија, сада менторка. Била сам узбуђена што радим са женом научницом. Она има невероватну каријеру. Улаже много времена да нас охрабри у раду- каже.

Још није одлучила да ли у будућности себе види како гради академску каријеру или у индустрији.
-Мислим да се сада налазим на правом месту. Део мене зна да неће бити промене без људи који су вољни да је направе, да се постарамо да студенти буду поштено третирани. Део мене воли да будем учитељ и ментор, али још се тражим- сматра.

Савет младима
Саветује будућим студентима да почну полако. Мале ствари су важне. Има много научних експеримената које могу пронаћи на интернету и пробати у кућним условима.

-Имала сам среће да сам ишла у средњу школу где је било много научних програма. Свакако, и даље можете учити и бити радознали, читати, можете трагати онлајн. Данас има много видеа. Чак и кад сте на колеџу, ти видео снимци су корисни да појасне многе ствари. Сетите се да искористите сва средства која вам стоје на располагању- поручује.

Почела је у државној школи, није мислила да ће ићи на Принстон, али је њен пут одредило нешто много важније.

-Наставила сам да се заљубљујем у науку. Да, помаже звучно име и лепо је кад вам се укаже та прилика да идете на Принстон. Свакако нећете стићи до тог нивоа ако стварно не волите науку. Морате да негујете ту страст. Мотивација и љубав су најважнији. Ако усхићено причате о истраживању коме сте се посветили истински, то се види. На почетку сам свог путовања. Али и даље верујем да је најважније држати ту љубав и страст према науци живом- закључује Мариа.