Лакше у фабрици, него на њиви

Последњих година воћари и повртари у околини Шапца имају проблем са проналаском радне снаге. Од отварања фабрика које су запослиле више хиљада радника ретко ко одлучује да ради на отовреном, по врућинама и у често неизвесним условима. Ипак, произвођачи се сналазе, радници долазе из других места или се на све начине труде да задрже постојеће.

Фото: Canva

Михаило Гајић, који у оквиру Задруге „Натура Балканика“ има 43 хектара под бататом каже да радници долазе се различитих страна, па и из Босне и Херцеговине. Обим посла је велики, те је потребно и много радне снаге.

-Имамо 15 својих радника. За обим посла који тренутно имамо потребно нам је од 80 до 100 у различитим сезонама. Приликом сађења и вађења нам је потребан највећи број радника. Сналазимо се тако што путем познанстава долазимо до „груповођа“, односно људи који организују групе радника и долазе нам са више страна. Долазили су из Лознице, Коцељеве, Крупња, па и Босне и Херцеговине. Углавном се ради о рањивим и угроженим категоријама. Тешко је наћи сезонске раднике у околини Шапца, јер су углавном отишли да раде у фабрикама за фиксну плату, каже Михаило.

Фото: Canva

Породица Ивановић дуго година гаји руже у Синошевићу. Посао је такав да захтева обучену радну снагу. Екипу која код њих ради „чувају“ већ година, иако се већина људи из Синошевића, која се некада бавила сезонским пословима запослила у великој компанији која је у селу отворена.

Већ двадесетак година имамо исту екипу, до 10, углавном жена. Посао је специфичан и не може да га обавља неко без искуства. Верујемо да су задовољни и дневницама и условима код нас, трудимо се да их задржимо. Код нас имају доручак, ручак и то увек нешто кувано, нешто слатко, две паузе за кафу и освежења. Ове године смо калемаре плаћали и више него прошле. Генерално је проблем јер је у селима све мање људи, па тако и радника, каже Раде Ивановић.

Фото: Canva

Гордана Павловић из Мајура дуже од 15 година окупља мање групе радника и обављају послове за које их позову. Раде у воћњацима и повртњацима, а Гордана истиче да за онога ко хоће да ради увек има посла и није му проблем да ради и на више места.

- Није ни мени неопходно, али волим да сам међу народом, а и у новчанику увек има места за још пара. Да сам уплаћивала себи пензионо до сада бих имала лепо радног стажа. Окупљам мање групе жена, углавном у комшилуку и познанице. Нигде више нема радника, највише нас је у Мајуру и пољопривредни произвођачи долазе овде да траже. Радимо различите послове, од брања јагода, малина, купина, садње и сече купуса, до садње и бербе дувана. Ко хоће да научи може да научи и на њиви. Ја сам све радили код мојих, тако да сам увек знала. Ко хоће да ради и здрав је може и да заради. Некада је било лакше наћи радника. Старији који су радили су помрли, а млади неће да раде овај посао. Има жена које су у радном односу и док су на одмору искористе да додатно зараде. Многи су отишли да раде у фирмама, али онај ко хоће да ради, он нађе времена. Онај ко неће неће да ради ни код куће, ни у фабрици, ни на њиви. Никада нисам имала проблем са послодавцем, али увек имам пара код себе, ако ми не одговара узећу такси и одох кући, Цена нам је 500 динара по сату, наша храна и пауза за кафу. Та цена је, чини ми се, већ трећа година, раније је било 450 динара. Ако је мање посла или је лакши посао брже ћемо и завршири и мање ћемо и зарадити, истиче Гордана.

Фото: Canva

Ера друштвених мрежа донела је и то да се послодавци и радници повезују и на овај начин. Међутим, судећи по нашим саговорницима, увек је боље када се договор постигне „очи у очи“.