Упорност не излази из моде

У времену када се многи жале на тежак живот, Љубичина прича сведочи о генерацији која је знала да се избори са недаћама, да ради без предаха и да упркос свему сачува осмех, достојанство и вољу за животом.

Љубица Јекић, рођена је 1939. године, кројачица по занимању, домаћица, мајка троје деце, градитељка, предузимљива жена и велики љубитељ песме, цео живот је провела радећи и стварајући. Од шиваће машине и рада на њиви, преко подизања породице и очувања имовине, па све до обнове старих кућа и путовања у Америку, њен живот обележили су упорност, сналажљивост и вера да човек мора да се бори без обзира на околности. „Цео живот сам радила и никада нисам чекала да ми нешто падне с неба“, каже Љубица, присећајући се свог дугог и богатог животног пута.

Цео живот сам волела дружење, песму и игру. То ме одржава. Не тражим ништа посебно, само да дан има свој ред, да се зна шта се ради и да човек има разлог да устане ујутру

- Завршила сам кројачки занат и брзо постала позната по свом умећу. Од шивења сам живела, приватно радила у Шапцу и околини. У време када није било лако започети сопствени посао, знала сам да се ослоним на своје руке, знање и труд. Шила сам, смишљала моделе, облачила жене. Звале су ме даме и код нас и ван граница земље да да их стилизујем, сашијем или прекројим нешто - присећа се.

Човек је најсрећнији када има свој кутак, свој мир и када зна да је нешто створио својим рукама

После удаје живот је кренуо другим током. Уместо шиваће машине, чекали су је њива, стока и велико домаћинство. Више од деценије радила је на имању, бринула о породици и одгајала троје деце. Уз мужа је стварала дом и чувала све што је породица стицала.

- Удала сам се у имућну сеоску породицу. Нисам седела за машином, него ишла у њиву. Радила сам све што је требало. Тако се некад живело. Од свекра сам добила земљу и стоку, са супругом градила дом на периферији града. Није било лако, али смо све стекли поштеним радом – истиче.

Живот али и сваки дан, морају да имају свој ред
Иако је живот био испуњен обавезама, једна љубав никада није нестала - љубав према песми. Још као девојчица показивала је изузетан таленат за певање. Сећа се да је као шеснаестогодишњакиња добила позив да оде у Београд и окуша се на музичкој сцени.

Нисам чекала да ми неко помогне. Радила сам, стварала и борила се

- Пропустила сам ту прилику, али песма је остала у мени заувек. Живот ме је одвео другим путем. После мужевљеве смрти наставила сам да се борим. Уместо да клонем духом, изабрала сам да наставим да радим. Шила сам, трговала, улагала и полако стварала нове могућности. Никад нисам седела скрштених руку. Када сам остала сама, почела сам да купујем и обнављам старе куће. Продала сам једну своју кућу и од тог новца кренула у нове подухвате. Куповала сам плацеве и имања, уређивала их и стварала нешто ново. Ћерка ми се удала у Америку, и данас тамо живи. Захваљујући њој, много пута сам путовала преко океана, чак двадесет пута сам летела за Америку. Сада живим мирније, али сам поносна што сам својих троје деце одгајила и извела их на пут – истиче.

Човек не сме да се препусти самоћи, иако је све мање правих пријатеља и дружења као некад

Фото: Глас Подриња

Данас, у позним годинама, и даље не мирује. Редовно долази у клуб пензионера, понекад запева и учествује у активностима пензионерских удружења. Каже да човек не сме да се препусти самоћи, иако је све мање правих пријатеља и дружења као некад.

- Цео живот сам волела дружење, песму и игру. То ме одржава. Не тражим ништа посебно, само да дан има свој ред, да се зна шта се ради и да човек има разлог да устане ујутру. Преживела сам много тога. Имала сам мождани удар, проблеме са видом и разне животне недаће. Али никада нисам дозволила да ме то сломи. Научила сам да слушам своје тело, да живим умерено и да ценим сваки дан. Сматрам да су се времена много променила. Некада су људи били ближи једни другима, више су се дружили и помагали. Данас је, чини ми се, више зависти и отуђености. Ипак, верујем да човек мора остати добар и поштен, без обзира на све - каже.

Од две продате, материјал за пет нових хаљина
Љубица Јекић и данас, са осмехом и снагом која се ретко виђа, сведочи да су рад, упорност и љубав према људима вредности које никада не излазе из моде.

- Као кројачица сам обукла многе генерације. Шила сам највише женску и дечју гардеробу. Често сам сама носила своје хаљине на улицу и продавала их. Од две продате хаљине куповала сам материјал за пет нових. Тако се радило и тако се живело.

Поносна сам што сам сама створила много тога. Нисам чекала да ми неко помогне. Радила сам, стварала и борила се. Данас, када погледам уназад, знам да сам живела пуним плућима. Моја порука младима је једноставна: радите, градите, дружите се и не дозволите да вам живот прође у оговарању и зависти. Човек је најсрећнији када има свој кутак, свој мир и када зна да је нешто створио својим рукама. И после свега, и даље волим људе, волим песму и волим живот – додаје Љубица која са осмехом и поносом гази 88. годину живота.