Пет и по деценија на истој адреси

Фризерски салон „Спорт“ у Цара Душана 7 у Шапцу добро памти време, али подједнако добро му и пркоси. Док улице и зграде у том делу Баира мењају излоге, асфалт и ритам, иза врата овог локала календар и даље показује 1971. годину, када је Бошко Попов, познатији као Бошкић, у свом новом простору примио прву муштерију.

Фото: "Глас Подриња"

Ентеријер је остао нетакнут, са истом сетом која подсећа на стару француску колоњску воду, машинице на навијање и дувански дим минулих деценија, комшије које су свратиле по нову фризуру и партију разговора. Све изгледа аутентично и живо до те мере да је филмска екипа „Индиго кристала“ без речи прекинула потрагу по граду чим је крочила унутра, јер аутентичнији простор за филм о духу Шапца нису могли да нађу.

Данас, пет и по деценија касније, муштерије и даље поздравља Бошкић, али млађи. Наследио је име свог ујака, који је педесет година држао маказе у рукама од седам до седам, али је наследио и простор који одбија да се мења.

Фото: "Глас Подриња"

-Делим и име и многе сличности са ујаком, ту нема неке велике разлике – каже млађи Бошко Иванов док се присећа да и данас долазе људи који памте трајање салона. И он је ту научио основе и тајне заната.

Jе л’ може одмах?
Док спољни свет јури термине и пита „је л’ може одмах“, овде се и даље ради како занат заповеда. Брије се на суво, шиша маказама, онако како се то радило пре него што је град добио нови ритам живљења.

-Некада се није заказивало. Дође по десет муштерија и чека. Било је шале, приче, дружења. Људи су свраћали само да поздраве мајстора и да се нашале. Данас се све своди на: „Кад могу да дођем?“ и да завршимо одмах. Чини ми се да би најрадије оставили главу овде да им је средим, па да дођу касније по њу – појашњава млађи Бошко.

Фото: "Глас Подриња"

-Као клинац, док сам долазио овде, највише се причало о спорту. Долазила је комплетна екипа „Металопластике“, судије, трговци,... Када је Звезда играла у Купу шампиона, организовало се погађање резултата. Увек је било живо, весело и уз причу. Памтим и једну урнебесну сцену. Дошао човек из Тржнице, оставио корпу са десет јаја да му се не скувају на сунцу, отишао нешто да обави и рекао да сачекају ред. Није га било до увече. Враћа се кући, лупа јаја, кад она кувана, а скувао их је неко у међувремену овде у салону. Сви су се шалили, нико се није љутио, такво је време било – додаје.

Фото: "Глас Подриња"

Црно-бела фотографија старог мајстора
Изван стаклених врата је центар града, ужурбаност, телефони и трка са временом. Унутра, са зидова, о прошлости и трајности сведоче фотографије првог мајстора. Кошуља испеглана, кравата, бели мантил преко, беспрекорно држање. Те фотографије не чувају само успомену на елеганцију, већ и причу о томе како је све почело 1945. године.

Фото: Приватна архива

Тада је Бошко Попов, као петнаестогодишњи младић из сиромашне кленачке породице, у старим очевим цокулама и пешке преко железничког моста на Сави дошао у Шабац са намером да изучи занат шнајдера.
Како мајстор није желео да га прими, дошао је код берберина Свете Тимотића у Улици цара Душана, код некадашњег бифеа ФК „Раднички“. Данас је тамо зграда где се продаје бела техника. Занат је био истинска потреба за најстаријег од деветоро деце из сиромшане породице. По завршетку Занатске школе и Фризерске задруге стекао је диплому мушког фризера.

Фото: Приватна архива

Прво запослење нашао је код предратног берберина Павла Петровића Пахе у Главној улици, у радионици која је била стециште виђенијих Шапчана, спортиста и боксера. Затим је прешао код Вите Милића, а по повратку из војске код Стеве Шимуна у „Зеленом венцу“. Од њега је преузео навику ношења кравате, изузетне педантности и опхођења према муштеријама, али и трик да у салону увек мора бити дневних новина и недељне штампе.

„Мајстор Стева Шимун био је свакако један од најбољих берберина у граду, уз то веома интелигентан, духовит, једном речју: прави господин. За муштерију је имао праву градску господу и код њега сам доста научио, што код других мајстора нисам, што ме је касније пратило кроз мој даљи мајсторски живот“, говорио је стари Бошко у интервјуу за „Глас Подриња“ новембра 1997. године, поводом пола века рада.

Фото: "Глас Подриња"

„Спорт“ 1971. и времеплов
Године 1971. отворио је салон на Баиру под називом „Спорт“. Радно време од седам до седам привлачило је генерације исте породице. Често су се на истој столици смењивали отац и син и деда и унук, али и ученици којима је радња била уточиште када би их професори избацили са наставе због дуге косе.

Фото: "Глас Подриња"

Фото: "Глас Подриња"

„После оволико година рада, мислим да је време да одем у пензију. Ја ћу у овом послу бити још мало, па се дефинитивно повлачим, јер мислим да је 50 година доста од мене. Поред фризерског заната, волим спорт и седење са друштвом. У пензији ћу за то имати више времена“, рекао је Бошко 1997. године.

Фото: Приватна архива

Крај и нови почетак салона
Радио је све до осамдесетог рођендана када је салон и посао препустио млађима. Данас ћерке Биљана и Драгана, заједно са млађим Бошком, чувају више од породичног сећања. Чувају онај стари, препознатљиви дух града који упорно одбија да промени ритам док тај Шабац остаје у сећањима малобројних.